Između fatamorgane i utopije
“Jel tamo ima nešto osim kriminala?” Tako je otprilike glasilo “retoričko” pitanje urednika jednih “ozbiljnih” beogradskih novina kada je čuo da idem u Brazil. Ton je bio ignorantski, kao da se samo po sebi podrazumeva kako je jedini mogući odgovor da u Brazilu stvarno nema ničeg drugog vrednog spomena osim kriminala. Ostao sam bez teksta. Šta na tako nešto odgovoriti?
Površnost i neznanje su u vrhu top-liste hitova naše “epohe”, so i biber duha (i/li besmisla) vremena u kome živimo. Ipak, uvek je iznova tužno i poražavajuće saznanje da oni koji u tvojoj zemlji kao nešto znaju, ili bi po prirodi svoje funkcije nešto morali da znaju, u stvari nemaju pojma. “U svom selu” se predstavljaju kao ovlašćeni tumači “svetskih istina” i “evroatlantskih imperativa”, a nisu u stanju da ”dešifruju” čak ni ”opšta mesta” iz svetskih (“evroatlantskih”) medija čije stavove snishodljivo interiorizuju (kad se nađe neko da ih prevede i rastumači).
Jedno takvo opšte mesto jeste da je Brazil, uprkos visokoj stopi kriminala (koja je nesporna) i brojnim drugim kontradiktornostima (koje su takođe nesporne), postao svetska sila. Zemlja kontinentalnih razmera od blizu 200 miliona stanovnika danas je jedna od vodećih svetskih ekonomija. U jeku svetske ekonomske krize, koja je Evropu i SAD dovela do manične depresije, Brazil je u egzaltaciji. Na njega se sad (iz Brisela) gleda kao na potencijalnu slamku spasa.
Uprkos tome što je ušao u “prvu ligu” i što se sada bori za vrh, nije pogrešno konstatovati da je paradoks i dalje “kamen temeljac” Brazila. I dalje je to “zemlja kontrasta”, kao što je pre više od pola veka pisao Rože Bastid (Roger Bastide). U stvari, mnogo je različitih Brazila – geografski, socijalno, klasno, kulturno… Nije ih lako ni pojmiti, ni objasniti. Posmatrano iznutra, teško je reći šta je najmanji zajednički imenilac “mnogih Brazila”. Spolja, iz daleka, slika se čini jasnija. To je optička varka.
Čini se, takođe, kao da jača vera u Brazil, njegovu snagu i potencijal postoji spolja, nego u unutra, u samom Brazilu. Kao da njegova sinkretička kultura i rasna izmešanost (najveća na svetu) izazivaju već poštovanje i divljenje napolju nego kod kuće.
“Ovo je svetska sila koja toga još nije svesna; još dominira mentalitet trećeg sveta”, kaže mi u razgovoru antropolog Gabor B. On je rodom iz Mađarske, pre deset godina došao je u Brazil, na pola godine, i onda je ostao tu da živi. Sad mu ne pada na pamet da se vraća u Mađarsku, a ni Evropa ga previše ne privlači.
“Periferna zemlja trećeg sveta” da spasava “centar centra prvog sveta”? Zvučalo je kao vic. Više nije smešno. Brazilski ministar finansija Guido Mantega ozbiljno govori o ”razmatranju načina na koji je moguće pomoći Evropskoj uniji”.
Kolo sreće se okreće. Došlo je brazilskih pet minuta. Koliko će tih pet minuta potrajati pokazaće časovnik istorije. Ishod zavisi od navijanja. Sada je nulti čas. Zato je Brazil danas centar. Jedan od novih centara.
“Politički interes strategije kupovine duga Evrope jeste da se javno pokaže doprinos u postizanju stabilnosti tržišta, te da se shodno tome demonstrira u kojoj meri se balans u globalnoj ekonomiji menja”, kaže Mantega. Stvari su jasne i bez njegovog obrazloženja. Jedni se ispumpavaju, drugi se napumpavaju.
Politički Brazil se sve manje snebiva da pokaže mišiće. Postao je regionalni i globalni igrač. I ne zadovoljava se više samo igranjem fudbala. ”Meka moć” Brazila (muzika, filmovi, tv-programi, popularna kultura) sve lakše i sve dublje penetrira - u luzofoni svet, Latinsku Ameriku, zemlje BRIICKS-a… Neprikosnovena američka “tvrda moć” (prvenstveno vojna) boga ne moli; brazilska “žvaka” gvozdena vrata otvara.
Vlasnici batine to najbolje znaju. Kad je Dilma Rusef, predsednica Brazila, nedavno boravila u Njujorku povodom zasedanja Generalne
skupštine Ujedinjenih nacija svi redom su joj skidali kapu. Dobila je naslovne strane najuticajnih novina i čak neumerene hvalospeve u njima. Slično se sada dešava i uoči njene posete Briselu (ovaj tekst se privodi kraju dan pre njenog puta). Jedina razlika je što u evropskim medijima, poput Monda i El Paisa, pohvale na račun Brazila idu u paketu sa krajnjom rezignacijom u pogledu budućnosti Evropske unije.
Brazil danas uživa neverovatno pozitivan imidž u svetu. Paradoksalno, kao što je mnogo toga u vezi sa Brazilom paradoksalno, taj imidž je samo delimično utemeljen na realnosti; ostalo je imaginacija i utopija, (podsvesna) želja da postoji alternativa globalnom ćorsokaku do koga je doveo neoliberalizam.
Mnogi egzaktni pokazatelji govore da brazilska ekonomija zaista buja. Nacionalna valuta – real – je jaka i odnosu na dolar i odnosu na evro. Dopisnica Ekonomista iz Brazila navodi kao veoma ilustrativan podatak da, za razliku od nekih ranijih vremena kada je dolar bio “apsolutni bog” u čitavoj Južnoj Americi, sada stranci koji ovde rade insistiraju da plate dobijaju u realima (a ne u dolarima). Čak i veoma kritični Brazilci priznaće da je generalna kupovna moć stanovništva osetno je porasla u poslednjih desetak godina, da se masovno kupuju automobili i drugi krupni “kućni artikli” (veš mašine, frižideri, televizori itd.). Vibrantnost, dinamika i mogućnost prosperiteta se osećaju u vazduhu.
Medalja ima i drugu stranu: rast cena i porast troškova života. Brazil ne samo da više nije jeftin, nego je, ako je po cenama suditi, maltene “skandinavska zemlja”. Običan hleb košta oko 2 – 2,5 evra, vožnja gradskim prevozom (u različitim gradovima države Sao Paulo) oko 1,25 evra, pivo u (prosečnom) baru ili restoranu je oko 2,5 – 3 evra. Kompjuteri, bela tehnika i tehnička roba su bar 20-ak posto skuplji nego u SAD. No, te cene očigledno ima ko da plaća ili se bar za sada niko zbog njih preterano glasno ne buni.
Ekspertska elaboracija brazilske formule ekonomske “hiper-aktivnosti” i imunosti na svetsku krizu zvuči jednostavno: demografski rast, veliko unutrašnje tržište (koje je dodatno poraslo merama za smanjenje siromaštva), povećana kupovna moć, strane investicije, spoljna politika koja je diversifikovala spoljnotrgovinske partnere (tako da se ne zavisi od jednog pojedinačnog tržišta)… Sve to, plus još jedna sitnica – strateška veza sa Kinom, najvećom mušterijom brazilskih sirovina.
Od “nevernih Toma”, što ekonomskim ekspertima ne veruju, čućete, pak, da je ovaj brazilski rast dugoročno neodrživ: “Brazil izvozi sirovine, a onda uvozi gotove proizvode od istih tih sirovina. Industrija nije konkurentna.” Od profesora ili novinara čućete ocenu da je srednja klasa na nizbrdici, da danas nema šanse da kao profesor/novinar kupite stan, što je sedamdesetih bilo manje-više pravilo.
Iako nesumnjivo jeste novi centar, upitno je da li Brazil može da bude nova alternativa. Lula i Dilma slove za levičare, njihova politika sadrži bar elementarnu empatiju prema siromašnima, ali brazilska priča je, uprkos tom blagom skretanju “ulevo”, i dalje tvrdo kapitalistička. Model koji bi predstavljao kvalitativnu novinu u globalnim okvirima tu se (još) ne nazire. Barem ne golim okom.
Štaviše, ako je ovaj ekonomski rast Brazila renesansa, kako to vole da kažu u medijima, onda su ”društveni odnosi” u kojima se taj rast dešava i dalje “mračni srednji vek”. Bogati i siromašni su nebo i zemlja. Deli ih ponor. Dodirnih tačaka nema. “Ilegalni imigranti” (Bolivijanci, Kolumbijci i razni drugi Južnoamerikanci) su izvan sistema; žive i rade u još gorim uslovima od domaće sirotinje.
Postizanje “klasnog konsenzusa” o minimumu zajedničkih interesa deluje kao nedostižni ideal. Deluje, u stvari, toliko nedostižno da se ideal udavio od nedostatka kiseonika. Kontrolisani konflikt je stvarnost. Ta stvarnost se pothranjuje i reprodukuje. Nema indicija evolucije u pravcu nekakvog harmoničnijeg ekvilibrijuma. Ekstremna socijalna podela traje toliko dugo da su ljudi postali skoro nesposobni da razmišljaju izvan davno postavljenog okvira. To opet ne znači da su zadovoljni postojećim stanjem.
Jedna od esencijalnih razlika između “levičarskog” i “desničarskog” diskursa je u tretmanu siromaštva i siromašnih. “Levica”, koja je sada na vlasti (već treći mandat – dva Lulina i sada Dilmin), je uvela socijalnu pomoć za najsiromašnije kategorije stanovništva i materijalnu stimulaciju za siromašne porodice čija deca (relativno) redovno idu u školu; “desnica” je protiv takvih mera. Prvi nemaju snage, a drugi nemaju ni želje, za brže i radikalnije strukturalno zatomljavanje izvora ekstremne nejednakosti.
Obrazovni sistem, u kome su državne škole praktično škole za sirotinju, nije samo generator ekstremne nejednakosti, već i nekompetentnosti. Veliki broj funkcionalno polupismenih sada konačno postaje “vruća tema” u javnosti. Iz praktičnih razloga: na tržištu rada traže se radnici, Brazil raspolaže ogromnom radnom snagom, ali…hronično manjkaju dovoljno kompetentni…
Sa tom nedoučenošću srećete se skoro svakodnevno: na kasi prodavnice – kada se prodavačica znoji dok računa koliki kusur treba da vrati ili kada digitronom računa 25 minus 22; u menjačnici – kada “operacija” menjanja 100 evra potraje desetak minuta; u gradskom parku – kada ukapirate da devojka pored vas sriče pokušavajući da pročita neki javni natpis…
Vrhunac cinizma sistema je to što se na državne fakultete, koji su najbolji, upisuju mahom deca koja su završila privatne škole. Učenici državnih škola masovno padaju na prijemnim ispitima – nemaju dovoljan nivo znanja. Ne postoji ni iluzija “društvenog fer-pleja”, gde bi sva deca, makar nominalno, imala jednake životne šanse. Umesto toga postoje telenovele koje svaki svakcijati dan prodaju snove, na veliko. I postoje crkve koje prodaju rajeve na onom svetu. Cena nije mala. Što si siromašniji, raj više košta.
Ekstremna nejednakost je, uprkos obećanim onozemaljskim rajevima, pretnja za stabilnost. Nekompetentnost je pretnja za ekonomsku konkurentnost. Te dve pretnje stvaraju najveću senku nad “brazilskim čudom”. Ukoliko “čudo” uspe da se iskobelja iz senke, možda ga stvarno i ogreje sunce. Neke indicije da se želi na sunce su očigledne. Pre svega je to pritisak javnosti. Ljudi su nezadovoljni “političarima” (nezavisno od ideologije i partijskih boja) i žele da se nešto promeni.
No, koliko se u današnjim “demokratijama” – bilo da su nove ili stare – mari o mišljenju i željama građana? I koliko, pod uslovom da se za to zaista mari, postoji vizije da se te (po prirodi stvari fluidne) želje artikulišu u kvalitativno novu politiku?
Brazil je prva bivša kolonija koja je uspela da preokrene svoju istoriju. Pet vekova pošto je “otkriven” od objekta je postao subjekt. Praktično je ”kolonizovao” svoju nekadašnju imperiju. Sa respektom ga gledaju i mnogi drugi za koje je do juče bio “smrdljiv sir”. Iako je vekovima sistemski “periferizovan”, stigao je do šanse da odigra “istorijsku utakmicu” i čovečanstvu ponudi nešto novo.
Ukoliko u hodu uspe da ispravi “kodne greške” koje su mu davno upisane prirodom portugalske kolonizacije, Brazil će možda stvarno postati “zemlja budućnosti”, kako je to tridesetih godina prošlog veka predviđao Štefan Cvajg, koji je ovde našao svoje utočište od nacizma. Ukoliko toga, pak, ne bude, umesto humanističke pozitivne utopije lako može da se dogodi dehumanizovana distopija.
Suočavanje sa zagonetkom današnjeg Brazila je u mnogome suočavanje sa prirodom sveta u kome živimo. Zbog gigantskih razmera zemlje i njene trenutne globalne pozicioniranosti, mnoge ovdašnje “nacionalne” teme automatski imaju globalni značaj i reperkusije (bilo da je reč očuvanju Amazona, upotrebi etanola kao pogonskog goriva, osnovi ekonomskog rasta ili kreiranju novog socijalnog sistema). Zato Brazil ne može da se prenebregava, čak i kad signali koje emituje nisu jasni i jednoznačni.
Dobro bi bilo kad bi i u Srbiji neko “od nadležnih” to shvatio. Iz brazilskog iskustva se što-šta da naučiti.
Predrag Dragosavac