Doživeti La Paz

Dolazak u La Paz gotovo je nadrealno iskustvo. Ne samo što nijedna svetska metropola nije podignuta  na nadmorskoj visini od gotovo 4000m, već i zbog činjenice da, kako god dospeli do nje, ne mozete izbeći prolazak kroz jedno od najvećih divljih naselja na svetu, koje je nedavno dobilo status grada zahvaljujući činjenici da u njemu živi gotovo milion stanovnika. Ime mu je El Alto.
Da li je to bila srećna okolnost što je moj autobus stigao u El Alto po mraku, ne znam, ali i ono što se moglo videti kroz prozore delovalo je kao apsolutni horor. Redovi kuća od svakojakih materijala sa mnoštvom žica na sve strane  isprepletanih duž i izmedju objekata bez kraja i početka, odvojenih blatom od glavnog puta. Tu i tamo po neki prolaznik ili biciklista, radoznali pogledi koji nas prate sve dok ne nestanemo iz vidokruga. Vožnja kroz ovaj izolovani svet kao da nije imala kraja, a zaustavljanje na semaforima usput izazivalo je zebnju. Ovde pljačke nisu retka pojava , pa je valjda zato vozač bez mnogo premišljanja, na naše potpuno odobravanje,  išao brzinom daleko od dozvoljene. Ništa se u ovom prizoru nije menjalo kilometrima.
A onda je odjednom bljesnulo, i ja shvatih da smo ušli na osvetljen auto put. La Paz se i dalje nije video, jer leži duboko u kotlini. Kad je put počeo da pravi veliki zaokret blago se spuštajući, ukazao se iznenađujući prizor. Na jednoj od okuka, poput sazveždja u tami, zablistao je ceo grad sa milionima treperavih svetiljki. Istovremeno, nad njim se nadneo oblak koji je, potpuno crn zbog mraka, zavisno od našeg položaja delimično zaklanjao ovaj prizor.  Zbog velike visine na kojoj smo se nalazili, oblak je bio ispod nas, kao i sam grad, tako da smo sve to posmatrali odozgo, baš kao iz aviona. Dotakavši ovo čudesno mesto koje se zove La Paz, našli smo se i u drugačijoj klimi od one kroz koju smo prolazili prethodnih sati.

Prva šetnja gradom, kroz doteranu i dobro osvetljenu aveniju Paseo del Prado sa uredjenim cvetnim lejama, lepim trotoarom i klupama, iako u kasnim noćnim satima, ostavlja dobar utisak, sve do cilja, velikog trga i crkve San Francisco, gde naglo počinju da se redjaju neprivlačne, nedovršene ili napuštene gradjevine i gde u prvi mah ne uspevate da se snadjete u potpuno haotičnom saobraćaju. Trg je pun mladih , savremeno obučenih parova. Cholite (Cholitas), sa njihovim čuvenim cilindrima, kojima savršeno balansiraju, videćemo tek sutradan.

La Paz je najviša prestonica na svetu sa visinom koja varira od 3,600m do 4.050m nadmorske visine na kojoj leži El Alto, kao i aerodrom. Grad je smešten u dolini reke Čokejapu (Choqueyapu ) a okružen je sa svih strana visokim vrhovima Anda –  Illimani, Huayna Potosi, Mururata i Illampu.  Na ovakvoj visini vazduh je razredjen, teško se diše i hoda, ali za strance postoje mnoga lekovita sredstva koja pomažu da se savlada visinska bolest. Pre svega, tu je čaj od koke (mate de coca), biljke koje uglavnom znamo po zlu. Medjutim ovde je koka veoma cenjena, i od vajkada na velikoj visoravni lokalno stanovništvo žvaće njene listove. Strancima je čaj dostupan u svim hotelima besplatno, a ukoliko ovo ne pomogne, pribegava se bocama sa kiseonikom, kojih takodje ima u svim hotelima i turističkim autobusima. U apotekama se prodaje lek “Sorochi” u vidu kapsula koje se uzimaju tokom boravka na velikim visinama. Ono što posebno prija iako nije lek, je stara dobra pileća supa, jer se savetuje uzimanje dosta tečnosti na razredjenom vazduhu. Naravno i svaka druga varijanta supe ili čorbe dobro dodje i okrepi.

No, iako je boravak u gradu sa razređenim vazduhom otežan, njegova visina a samim tim i klima pružaju i neke prednosti, a to je odsustvo insekata, komaraca i vlage, osim u periodu kiša. U La Pazu nema ni zagađenja,  vazduh je kristalno čist a nebo prelepo.
La Paz je administrativna prestonica Bolivije sa 1,6 miliona stanovnika i drugi je po veličini grad u Boliviji.
Pre dolaska Španaca, La Paz je bila naseobina plemena Ajmara sve dok konkvistadori nisu otkrili zlato u reci Čokejapu koja protiče kroz grad. 1548, Alonso de Mendosa osnovao je grad nazvavši ga Nuestra Senora de La Paz, u čast završetka rata za nezavisnost u Peruu ( « la paz » znači mir). Iako su nalazišta zlata vremenom osiromašila, La Paz podignut na glavnom trgovinskom putu izmedju Potosija i Lime ubrzo dobija na značaju i postaje najnapredniji grad u oblasti Anda.
1825. Bolivija dobija nezavisnost od Španije posle bitke kod Ajakuča u kojoj je pobedila špansku vojsku a 1898. La Paz postaje administrativna prestonica i sedište vlade do današnjeg dana.

Bolivija obiluje svim tipovima geografskih područja i eko sistema, od pampasa i kišnih šuma Amazonije, preko pustinjskog predela, do moćnih planinskih vrhova Kordiljera. Tačno između istočnog i zapadnog grebena Anda, leži velika visoravan poznata pod nazivom “Altiplano”, koja zahvata 30% ukupne površine Bolivije i gde živi polovina ukupnog stanovništva. Vekovima su ovu nepristupačnu oblast naseljavali narodi Ajmara i Kečua, baveći se gajenjem krompira i pasulja, i ribolovom na jezeru Titikaka. Na samoj ivici Altiplana, u okruženju netaknute lepote, smešten je La Paz, u čijoj pozadini se uzdiže impresivna planina Illimani sa svoja tri vrha i visinom preko 6.400m.

Obilazak grada nije loše započeti u istorijskom centru, oko glavnog gradskog trga Murillo (Plaza Murillo),  koji je nazvan po jednom od vodja pokreta za nezavisnost Pedra Dominga Murilla, koji je uhvaćen i obešen na trgu posle neuspešne pobune protiv kolonijalne vlasti. Oko centralnog parka redjaju se zdanja Metropoliten katedrale, zgrade Kongresa poznate kao “Palacio Legislativo”, sedišta vlade (Palacio de Gobierno) i  Predsedničke palate (Palacio Presidencial), sa gardistima u istim crvenim mundirima kakvi su se nosili tokom Pacifičkog rata (1879-84), u kom je Bolivija izgubila izlaz na more u korist Čilea. Ovaj trg svakako vredi posetiti, ali glavni život se odvija na aveniji El Prado i okolnim ulucama.

El Prado je glavna avenija grada i prostire se od trga Estudiante do Plaza San Francisco. Celom dužinom uporedo se redjaju moderne gradjevine od stakla, stare kolonijalne zgrade i ulične tezge. Ovo je žila kucavica grada gde se susreće mešovito lokalno stanovništvo – “Pacenos”, kako u tradicionalnoj odeći, tako i u modernim poslovnim odelima, i gde se može steći najbolji utisak o autentičnom životu La Paza.
Čitav grad,  sa specifičnim strmim i trošnim ulicama i mnogobrojnim primamljivim, čak i bizarnim pijacama,  zadržao je izvesnu rustičnu atmosferu sa Anda.  Ljudi su nasmejani i učtivi, deluju otvoreno, spremni za konverzaciju i kratko upoznavanje i vole da ih oslovite sa “Buenos dias senor” ili “senora’ jer će se i oni vama tako obratiti. Tek u susretu sa njima, turista koji će ovde provesti najviše 48 sati i čiji su prvi utisci vrlo izmešani i nejasni, moraće da prizna da ovaj grad poseduje nešto vrlo dragoceno, a to je šarm.

Bolivijska kultura vuče svoje korene u bogatom folkloru naroda Kečua kao direktnih potomaka Inka, i Ajmara. Nastala je kao spoj španskih obeležja i nasledja starosedelaca, čija je etnička raznovrsnost iznedrila bogatu tradiciju i običaje. U zavisnosti od geografske regije, egzistiraju i različite kulture, svaka sa svojim odlikama, pa se tako razlikuju običaji iz istočne nizije zemlje od onih u Andima. U svim većim gradovima karakterističan je spoj tradicionalnog i modernog načina života.
Etnički sastav stanovništva čine 55% narodi Kečua i Ajmara, 30% je mešanog stanovništva ( mestizio), a 12% stanovnika je evropskog porekla.
U kolonijalno doba, na mestu gde je sad avenija El Prado, nalazila se reka koja je delila grad na dva dela.Indijansko stanovništvo je živelo južno, a Španci severno od reke. I danas reka protiče ispod avenije, koja je ujedno najniži deo grada. Spuštajuci se sa bilo koje tačke grada prema centru, uvek se stiže do avenije El Prado.
Zahvaljujuci svom specifičnom položaju,  La Paz ima više vidikovaca sa kojih se pruža pogled na ceo grad – Park Mirador, Parque Laikakota, sa pogledom od 360 stepeni, Mirador Monticulo, Mirador Killi Killi.

Mirjana Stanojlović