Novi svet i istorija. Neobična tema. Istorija je u Novi svet stigla dve hiljade godina posle Herodota. Počela je da buja iznenadno i neobuzdano. Većim delom svog toka je ponornica. Verzije starosedalaca i robova ne pripuštaju se lako na površinu, u glavni tok.
Zemlje “bez istorije” različito su stvarale narative sopstvenog “pamćenja”. SAD je sagrađena na “slavnim slobodarsko- demokratskim mitovima”: bostonska čajanka, deklacija nezavisnosti, građanski rat… U Brazilu nije bilo nikoga da se bakće izmišljanjem mitova. Moćnici su imali preča posla.
Tadašnja sadašnjost, odnosno sadašnja prošlost, oblikovana je bez pretenzije na budućnost. Spiritus movens je bio alanfordovski: “Halo Bing, kako brat?” Nije, međutim, bilo siroliverskog rafinmana. Rudnik sirovina za konstruisanje “slavih mitova” je opljačkan i zapaljen. Valjda se zato Brazilci još ređe od Amerikanaca hvataju za istoriju. Isuviše je maglovita, oporá, kontradiktorna: predkolonijalna prošlost je paleolit, kolonijalno doba je invazija varvara, nezavisnost je vic o rezu diskontinuiteta…
Sin, dom Pedro, nije više hteo sa tatom i mamom, i nije hteo nazad u Portugal. Tata i mama su se malo ljutili, ali su mu pustili na volju. Sin je dobio Brazil za sebe. Samostalnost je arčio orgijajući. U kući nije menjao raspored, samo je, redá radi, zakrečio zidove. Još miriše na to krečenje. Patina se nije uhvatila. Bez nje, nema ni “istorijskog prava”. Bez “istorijskog prava” nema ni “istorijskih istina”.
Postoji, međutim, bar jedan izuzetak: Fudbal. Sportske strane novina pune su istorije. Fudbalske istorije su kao i sve druge: red činjenica, red mitova i legendi. Specifičnost brazilske fudbalske istorije u odnosu na druge brazilske istorije odgleda se u tome što što fudbalska istorija ima i glavu i rep. I što traje. Ima kontinuitet i taj kontinuitet se oseća, kao u malo čemu.
Brazilci nisu izmislili fudbal, ali su ga usvojili kao svoje dete. Utisnuli su mu svoj pečat za sva vremena. Udahnuli su mu ono najbolje i najhumanije što je ikad imao – “radost igre; bezobrazluk klinaca iz predgrađa; stil kome je važnije uživanje nego rezultat… “ (Eduardo Galeano) Uticaj nije bio jednosmeran. Igrajući fudbal Brazilci su (u jednom trenutku) pronašli sebe; kroz igru koja im je postala više od igre pomirili su ono što jesu i ono što bi želeli da budu.
Mnogi su, počev od “ideologa rasne demokratije” Žilberta Freirea, zastupali teoriju kako je “žogo bonito” (lepa igra), kakvu su igrali Garinča, Pele, Vava, Zagalo i njihovi ispisnici, predstavljala emanaciju sinkretičkog “nacionalnog duha”; duha stvorenog simbiozom indijanskog (starosedelačkog), afričkog i evropskog nasleđa koji je svoj izraz našao i u muzici, plesu, kapueri… Ekvilibrijum u kome je taj duh emanirao u fudbalu narušen je u međuvremenu. Uvek mu se iznova stremi, ali nikad nije izvesno da li će i kada će “magija” reinkarnirati. No, to je neka druga priča.
Nezavisno od toga, Brazilci su u fudbalu stvorili istoriju – niko drugi nije nastupao na više svetskih prvenstava; niko drugi nije osvojio pet titula svetskih šampiona; niko nikad nije igrao tako lepo kao oni (nekad). Zasluženo su izborili “istorijsko pravo”. Zahvaljujući (i) tom pravu dobili su “mandat” da organizuju sledeće Svetsko prvenstvo 2014. godine. To će biti čas “istorijske istine”.
“Pripreme u toku” su već nedeljama tema broj jedan u brazilskoj javnosti. U stvari, u javnosti se neprestano smenjuju razne teme, ali ta je non-stop na tapetu. Nije ni čudo, ako se zna koja će biti cena Mundijala i ko će je platiti. Projektovani budžet je (za sada) 13 milijardi dolara! Kako se radi i kako se troši, neće biti iznenađenje ako se budžet probije. Biće to, bez dileme, istorijski Mundijal – nijedan prethodni nije tako skupo koštao.
Brazil ne štedi. Stadioni se grade i tamo gde za njima nema objektivne potrebe. U listu Folja de São Paulo novinar Žuka Kfouri bukvalno vrišti kako je ovo što se radi daleko iznad brazilskog gubera. Kaže da je ludost trošiti milione na nove velike stadione koji će koliko sutra zvrjati prazni, što pogotovo važi za neke “nefudbalske” sredine (Manaus, Brazilija, Natal).
Svetsko prvenstvo je bilo izgovor i povod da se upusti u široko “apgrejdovanje” infrastrukture sa kojom Brazil hronično kuburi. Očekuje se oko 600 hiljada posetilaca iz inostranstva, treba stvoriti elementarne uslove da se oni opsluže. Inicijalno je planirano renoviraje i proširivanje aerodroma, građenje puteva, metroa, hotela, raščišćavanje i pacifikovanje favela… Uprkos ogromnim budžetima, radovi neretko, ili čak po pravilu, kasne: zbog trome administracije, endemske korupcije, neefikasnosti… Neki radovi kasne toliko da se na kraju od planova odustalo (to se pré svega odnosi na unapređenje saobraćajnih mreža pó gradovima). Trenutno, dosta toga liči na ono “mnogo hteo, mnogo započeo…”
Zakuvana atmosfera, logično, nije preterano pozitivna. Ljudi se plaše da će pare biti straćene, a da lako može da se dogodi da
“završni proizvod” bude masovni fijasko. Negativni naboj se neprestano podgrejava novim i novim korupcionaškim skandalima.
Optužbe na račun večnog prvog čoveka Fudbalske federacija Brazila Rikarda Teišere (zeta Žoao Avelanža) stižu sa raznih strana – godinama ga već prozivaju za pronevere, primanje mita, manipulacije sa marketinškim ugovorima, protiv njega se vode istrage, mediji ga ne štede.
Predsednica Dilma Rusef je proglasila Pelea za počasnog ambasadora Svetskog prvenstva, pored ostalog i da bi skrajnula Teišeru i umanjila (bar) njegov protokolarni uticaj. Izgleda, međutim, kao da njega, kao ni njegovog kolegu i partnera Sepa Blatera, za sada niko ne može da neutrališe. Imaju obraze od čelika. I jaka leđa.
Jedan drugi igrač je, pak, pão u borbi posle duge kampanje koja je protiv njega vođena. Dojučerašnji ministar sporta Orlando Silva je bio ključni čovek Vlade za kordinaciju oko Svetskog prvenstva i Olimpijade, za raspodelu sredstava, kao i za “bilateralne susrete” sa čelnicima Svetske fudbalske federacije (FIFA) i Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK). Iako je i u njegovom slučaju glavna optužba bila “korupcija” (odnosno manipulacija sredstvima kojima je raspolagao), medijski linč kome je bio izložen od strane najveće medijske korporacije Globo i nekih drugih medijsko-političkih aktera (veoma je podsećalo na miloševićevski propagandni mehanizam), navode na određenje sumnje i nedoumice. Pogotovo kada se ima u vidu sam tajming.
Uskoro bi, naime, morao konačno da bude usvojen tzv. zakon o Svetskom prvenstvu, koji treba da reguliše odnose između “brazilske strane” i Fife. Brazilci su odugovlačili sa njegovim usvajanjem, jer je verzija zakona (koji predlaže Fifa) bila u koliziji sa brazilskim zakonima i brazilskim interesima. Bar kad je reč o interesima brazilske države i građana.
Brazilski zakon pored ostalog predviđa da penzioneri i studenti imaju popust na ulaznice, da na stadionima nema prodaje alkohola, da oko stadiona mogu da privređuju “mali privrednici”… Fifa ne dozvoljava da “mali privrednici” kvare posao njenim “partnerima”, insistira da se prodaje pivo – ne bilo koje, već samo “partnerski” Badvajzer, i ne može da dozvoli popuste – “ostala bi bez sredstava koja nesebično ulaže u razvoj fudbala”.
U neoliberalnom Brazilu, u kome nominalno vlada levica, pa se levičarska politika, usled nemogućnosti dubljih sistemskih promena, svodi samo na neke simbolčne mere i poteze, ovaj “zakon o Svetskom prvenstvu” pretvorio se u političko pitanje prve vrste. Ispucano je mnogo retoričkih rafala, a bivši golgeter Romario, danas kongresmen Socijalističke partije, bio je možda “najubojitiji”.
“Brazil ne sme da se pretvori u roba Fife. Suverenitet zemlje mora da se poštuje. Ako Fifa ne bude stavljena na svoje mesto, uskoro će imati više moći nego naša predsednica. Svetsko prvenstvo će u tom slučaju biti onakvo kako Fifa hoće, a ne onakvo kakvo bi trebalo da bude…”
Nije isključeno da je ministar Silva pao kao kolateralna šteta nekih viših interesa. Mnogo je zainteresovanih partnera za razvoj fudbala. Kad je tako kako je, sam fudbal kao da je u drugom ili trećem planu. Nova brazilska reprezentacija koju komponuje Mano Menezes nekako je skrajnuta i pored svog publiciteta. Ne blista u utakmicama, daleko od toga, ali ima jednog novog devetnaestogodišnjeg čarobnjaka, zove se Nejmar.
Prošle nedelje u Cirihu je obznanjen mundijalski “raspored časova” : otvaranje je12. juna 2014. godine na budućem stadionu Korintijansa “Itaquera”, koji je još samo veliko gradilište; finale je mesec dana kasnije, 13. jula 2014, na legendarnoj Marakani u Rio de Žaneiru, koja je takođe veliko gradilište. Pored Rija i São Paula, utakmice će se igrati u još deset gradova širom Brazila: u Manausu, Fortalezi, Natalu, Resifeu, Salvadoru, Braziliji, Kuiabi, Belo Horizonteu, Kuritibi i Porto Alegreu.
“Istorijska sramota”, glasio je naslov u ovdašnjim novinama dan posle. Istorijska sramota je navodno to što će reprezentacija Brazila zaigrati na Marakani u Rio de Žaneiru samo ukoliko stigne do finala. U protivnom, Rio je neće videti. U istom tekstu istorija se spominje još jednom. Nabrajanje svih mundijalskih domaćina koji su stigli do finala nije moglo da prođe bez podsećanja na “najveću istorijsku tragediju” iz 1950. godine. Tada je Brazil u odlučujućoj utakmici protiv Urugvaja (koja nije bila finale, kako se često navodi, jer je sistem takmičenja bio drugačiji) doživeo nacionalnu katastrofu – izgubio je, iako su ga svi već videli kao pobednika.
Ovaj put, čini se, Brazilci sebe ne vide kao apsolutne favorite i apsolutno nepobedive. Ne gaje ni iluzije da će organizovati najbolje svetsko prvenstvo svih vremena. Fudbalska nacija ušla je, izgleda, u zrelo doba. Ili samo tako izgleda? Videćemo na Marakani…
Predrag Dragosavac