Kolumbija: 200 godina nezavisnosti

Istorijski problem Kolumbije uvek je bio nedostatak nacionalnog identiteta. Tome je kumovala pre svega geografija koja je strpala u tu zemlju sve što postoji na planeti – od pustinje do Kordiljera i Amazona.

Ove godine Kolumbija proslavlja dve stotine godina nezavisnosti od španske krune. Za taj jubilej vredi krenuti vremeplovom kroz milenijume. Za evrocentričare, naš kontinent je uvek bila žila kucavica planete. Kada su Englezi i Francuzi, a pre njih Danci, Holanđani, Španci i Portugalci krenuli u osvajanje Afrike, opravdavali su kolonizaciju donošenjem civilizacije i hrišćanstva plemenima, maltene, neandertalskog stupnja razvoja. Podsetimo li se, međutim, samo univerziteta malijske imperije još iz 13. i 14. veka, pod carevima Sunđatom i Mansa Musom, opravdanje osvajača postaje više nego sporno

Amerika je imala svoje visoke kulture: Maja i Asteka u Srednjoj Americi i Inka u kordiljerima Južne Amerike. Teritorija imperije Inka zahvatala je i jugozapadni deo Kolumbije, ali je ova zemlja domovina i mnogih drugih visokih kultura. Zanemarimo praistoriju i zakoračimo odmah u rani srednji vek, u period san augustinske kulture. Cvetala je pre 1200 godina, da bi nestala isto tako misteriozno kao što je nastala u šumama koje su postepeno opkolile naselja u današnjem departmanu Uila. Po tome podseća na sudbinu Angor Vata u Kambodži. Sačuvan je u gotovo besprekornom obliku jer je u 15. veku upravo potonuo u prašumu sa svih svojih 1000 hramova i spomenika. U San Augustinu ostalo je oko 300 megalita i reljefa životinjskih i ljudskih mitoloških bića visokih do tri metra, isklesanih u vulkanskom kamenu. Nalaze se pre svega u hramu Lavapatas i u šumi Statua i verovatno su bili zaštitnici grobnica. Da li su ovi vrsni skulptori bili i majstori u drugim disciplinama umetnosti i nauke? Odgovor na ovo i mnoga druga pitanja čeka priliv velikih investicija u arheologiju za koji, za sada, nema mnogo nade. Jedan od razloga je što predhispanska kultura nije u modi u Kolumbiji. Tačno je da je Muzej zlata kulturna institucija svetskog renomea i da su njegovi hodnici puni školskih grupa. Ipak, taj deo istorije veoma malo zanima savremene Kolumbijce, od kojih većina idolizuje Sjedinjene Države. Nije ni čudno jer tamo kolumbijska dijaspora broji oko dva miliona gastarbajtera. Evrocentrizam je svuda prisutan, što nije iznenađenje ako se podsetimo da je ova zemlja dobila ime po Kristobalu Kolonu, nama poznatijem kao Kolumbo. Za mnoge, tako, istorija Amerike počinje tek 1492. kada su Kolumbove galije otkrile Ameriku.

Danas Kolumbija ima oko 800.000 Indijanaca, pripadnika oko 90 raznih plemena. Govore 64 različita jezika svrstana u tri velike lingvističke porodice: Čibča, Karibe i Aravak. Najbrojnije je pleme Paeses sa jugozapada, a onda dolaze Vaju koji žive u polupustinjskom delu Gvahire. Odudaraju od ostalih po prelepim ženama duguljastog lica, razvijenoj usmenoj i pisanoj poeziji. Ističu se narodnom radinošću, čiji se produkti, posebno tašne neobičnih šara i boja, danas mogu kupiti u otmenim buticima u Njujorku. Jedino pleme čija narodna radinost ima, možda, bolju prođu na svetskom tržištu mode je Kuna iz Paname i Kolumbije.

Istorija indijanskih grupa puna je zanimljivih priča. Kod Muizka i Tajrona, najbrojnijih plemena grupe Čipča, matrijarhalno uređenje predavalo je naslov poglavice prvom sinu najstarije sestre. Po prirodi nisu bili ratnici, ali kada bi jednom krenuli u rat oblačili bi se u najlepše odore, slali muzičare da ih prate u podvige u kojima se protivniku nikada ne bi opraštao život. Vojnik kukavica morao je da nosi žensko ruho i radi ženske poslove. Sunce (Sua) i njegova supruga mesec (Čia) bila su glavna božanstva, tim pre što je od njih zavisila osnovna aktivnost – poljoprivreda. Ljudi su nastali iz vode. Isplivala je prvo Bačue (dobra žena) i dete od tri godine. Kada je dete odraslo, on i majka su izrodili decu. Od toga para nastali su svi ljudi. Edipe, nisi bio prvi! Da je Frojd prelistavao ovu istoriju ko zna šta bi nam još nabacio na psihoanalitičarski kauč?! Prinošenje žrtava bilo je uobičajeno, posebno dece, a kao i Egipćani, bili su majstori u mumificiranju.

Ako izuzmemo šačicu etnografa, običaji tih plemena malo interesuju savremenog Kolumbijca. Kada sam nedavno bio u poseti amazonskom regionu bio sam tog dana jedini beli čovek koji je dolutao do šatora Tikuna Indijanaca kraj Leticije. Tradicija se, istina, pomalo i glumi: čim dođu turisti na brzinu silaze sa motocikla, presvlače farmerke i stavljaju pera papagaja, pa onda prelaze na pesmu dobrodošlice i to u tesituri koloraturnog soprana koji asocira na pekinšku operu! Distanciranje u Južnoj Americi od predhispanske kulturne tradicije doživelo je svoje najmračnije trenutke u Brazilu i u Peruu, gde su žarili indijanska sela napalm bombama. Na plantaži kaučuka La Casa Arana, na granici Perua i Kolumbije, još u prošlom veku radilo je desetine hiljada indijanskih robova! U istoriji Kolumbije dobro su dokumentovani i pokolji plemena Kuiba i Sikuane još šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka da bi se obezbedilo zemljište za agrarnu upotrebu kolona. Od nedavno im preti i dolazak multinacionalnih kompanija u potrazi za naftom. Položaj indijanskih plemena poboljšao se tek od agrarne reforme 1962. i ustava iz 1991. Tada je priznato dostojanstvo ovih naroda, pravo na dvojezičnu nastavu i kulturne tradicije i čak im se obezbedilo prisustvo u senatu i kongresu. Proces otuđenja od prirodnih bogatstava Amazonije nastavlja se sve brže. Farmaceutske multionacionalne kompanije prave basnoslovne profite od lekova čiji su sastavni delovi pronađeni u džunglama Centralne i Južne Amerike. Indijanska plemena, naravno, nemaju od toga nikakvih beneficija.

Jedna od najpoznatijih legendi indijanskih plemena jeste mit Eldorada. Poglavica plemena Muizka kraj jezera Gvatavita blizu Bogote počinjao bi ceremoniju obožavanja Sunca time što bi se u zoru pokrivao zlatnom prašinom. Pri izlasku sunca kupao bi se u vodama jezera, dok bi ostali članovi plemena, da bi umilostivili svoja božanstva, bacali u njega žrtvovne predmete od zlata. Za njih je zlato bilo sveti metal, receptor energije sunca, zvezde koja daje život. Taj istiniti običaj prerastao je u preuveličanu legendu za koju su čuli Španci i to je probudilo želju za osvajanje Amerike. Kruna Aragona i Kastilje osnovala je u Sevilji (tada možda najvećem gradu Evrope) Savet Indije kako bi konkvistadorima davao dozvole za osvajanje novog sveta. Imali su punu moć. Kako je jedan konkvistador primetio: “Bog je na nebu, kralj je u Španiji, a ja sam ovde!” Zanimljiva priča kruži oko nemačke bankarske kuće Velser kojoj je 1528. godine kruna dala dozvolu za osvajanje, jer je od njih pozajmio novac i sam Karlos V. Svi konkvistadori tražili su prevashodno zlato.

Umešao se i papa Aleksandar VI, i sam Španac iz Aragona, da kumuje jednom od najzanimljivijih dokumenata ranog međunarodnog prava – u svojoj papskoj buli Inter Caetera od 1494. podelio je zemlje koje dodiruje Atlantik u Africi i Americi između Španije i Portugalije. Španija je dobila celu Južnu Ameriku sem Brazila, a Portugalija Afriku. Oni koji dobro pogledaju mape Amerike iz tog doba u muzeju u Toledu videće da Španci nisu ni sanjali koliko je Brazil veliki; nisu prošli tako dobro kao što su mislili. Kolumbija, kao i Peru, imala je zlata i tako su došli konkvistadori iz svih krajeva Španije. Osnovali su prvo Santa Martu, a onda Kartagenu (najveću prirodnu luku u obe Amerike), Popajan, San Huan de Pasto i Bogotu. To su bili dragulji španske krune koja je prvo pokušala da od Indijanaca napravi robove. Lažno opravdanje za te mere bili su ljudožderstvo i idolatrija. Već tada su se humanisti poput Fratra Bartolomea de las Kasasa i Huan del Valje (biskupa grada Popajana) pobunili protiv takvih drakonskih zakona metropole koja je izazvala i demografsku krizu – prinudni rad i epidemije smanjili su stanovništvo indijanskog porekla za skoro 90%. Nezamisliv je broj najlepših predmeta u zlatu indijanskih kultura (neke od njih vidite na ilustracijama ovog teksta) koji su zauvek nestali da bi se istopili i pretvorili u zlatnike.

Ako Indijanci nisu bili efikasni robovi, njihovo mesto bi zauzimali Afrikanci, prevashodno iz zapadne Afrike. Danas Kolumbija ima skoro 30% stanovništva afričkog porekla, raznih tonova kijaroskura. Nećete videti skoro ni trag te demografske istine u telenovelama – skoro svi protagonisti na malom ekranu su plavih ili zelenih očiju, ili barem mlečno belog tena. To šminkanje kulturne i istorijske realnosti očigledno je na svim poljima osim muzike. Alvaro Uribe, koji je upravo završio osmu godinu kao predsednik države, imao je samo jednog afro člana svoga kabineta. Robovi iz Afrike našli su svog dobročinitelja u Pedru Klaveru iz Kartagene; Vatikan ga je beatifikovao krajem 19. veka i tako mu priznao status borca za ljudska prava. Najlepša crkva u Kartageni (na nekoliko koraka od palate zloglasne inkvizicije koja je ukinuta tek početkom 19. veka) nosi njegovo ime.

Filip V je konsolidovao svoju imperiju 1717. u vice carstvo Nove Granade, koje je sjedinilo kraljevske audijencije i kapitanije severnog dela Južne Amerike sve do Perua. Bili su to poslednji trzaji jer je metropola počela da slabi krajem 18. veka. Interesantna je ironijea sudbine. Radi rivaliteta među evropskim silama Španija se stavila na stranu pobunjenika protiv engleskih vlasti u Sjedinjenim Državama. Da bi platila za svoju ekspedicionu vojsku, podigla je poreze u kolonijama i tako posejala zrno zahteva za nezavisnost. Antonio Narinjo, osuđen na izgnanstvo u Afriku jer je u Bogoti odštampao povelju ljudskih prava Francuske Revolucije, pobegao je i našao se upravo u Londonu kao lobista za pomoć engleske krune za nezavisnost. U isto vreme Francisko de Miranda tražio je pomoć u Londonu i Vašingtonu za nezavisnost Venecuele. Formalni zahtevi za slobodu i pobune počeli su kada je napoleonska invazija Španije dovela do ropstva cara Ferdinanda VII. Uz takvo slabljenje centralne vlasti metropola nije više mogla efikasno da vlada svojom imperijom. Od kraja 18. veka pa do 1820. Kolumbija je prošla kroz nekoliko pobeda u borbi za nezavisnost, uglavnom lokalnog karaktera, onda rekonkviste od strane Španije, a posebno kada se Ferdinand VII ponovo vratio na presto. Definitivnoj republikanskoj pobedi kumovao je najveći lider Južne Amerike Simon Bolivar.

Bio je fascinantna istorijska ličnost koja čeka na holivudski biopik da ga načini besmrtnim, možda sa Havijerom Bardemom, Antoniom Banderasom ili Benicijom de Torom u glavnoj ulozi, pošto je onaj sa Maksimilijanom Šelom iz 1969. već davno zaboravljen. Po ocu je pripadao najvišoj španskoj aristokratiji u Venecueli. Ogromno bogatstvo sakupili su zahvaljujući radnoj snazi robova na plantažama i rudnicama zlata, srebra i bakra. Kao mladić, prisustvovao je krunisanju Napoleona u Notr Damu, pa je poželeo istu takvu slavu i pompu i za svoj kontinent. Njegov je san ostvaren time što je uspeo uz saveznike kao što je Hoze de San Martin u Argentini da kumuje oslobođenju od španske vlasti čitavog kontinenta, a i jednog dela srednje Amerike. Lista njegovih titula je impozantna: predsednik Venecuele (1813-1814. i 1819), Velike Kolumbije (1819-1830), a jedno vreme čak i Perua (1824-1826 ) i Bolivije (1825-26). Njegove panameričke ambicije ostvarile su se osnivanjem Velike Kolombije koja je tada zauzimala još veće granice nego vice kraljevstvo Nove Garande: Kolumbija, Venecuela, Panama, Ekvador i mali delovi Gvajane, Perua, Brazila, Kosta Rike i Nikaragve.

Simon Bolivar se u istoriji pamti kao kompleksan paradoks: oslobodilac (libertador) velikog dela svog kontinenta, borac za ljudska prava u stilu francuske i američke revolucije, istovremeno i strogi konzervativac. Njegov je nacrt ustava u Velikoj Kolumbiji i Boliviji predviđao uspostavljanje monarhije bez kralja, zalagao se za doživotnog predsednika i nasledni senat. Ministri su vodili pregovore sa Engleskom i Francuskom da pošalju nekog princa da vlada Venecuelom kao monarhijom posle njegove smrti ili ostavke. Odlično je poznavao nit istorije svog kontinenta i možda pravilno shvatio da u to vreme nije bio zreo za pravu demokratiju. Grcao je, kako je primetio, pod trostrukim teretom tiranije, neznanja i greha. Njegovi ustavni predlozi brzo su izgubili podršku. Da bi ih odbranio, 1928. je proglasio diktaturu. Pokušaj atentata nije uspeo zahvaljujući taktici njegove ljubavnice, revolucionarke Manuele Saenz.

Kraj blistave političke karijere svejedno je bio na pomolu. Dao je ostavku u Aprilu 1830. i bio spreman da ode u Evropu u dobrovoljno izgnanstvo. Umro je pre nesuđenog puta u decembru te godine, pošto je izjavio: “Tri najveće budale u istoriji smo Isus Hristos, Don Kihot i ja” i: ”Onaj koji je služio revoluciji orao je more!” Danas je više nego rehabilitovan – valute Bolivije i Venecuele nazvane su u njegovu čast, a bolivarska republika Venecuela i Bolivija nose njegovo ime. Od nedavno je postao simbol sadašnje levice u Južnoj Americi. Jedna od šarolikijih ekstrakurikularnih aktivnosti Huga Čaveza jeste pokušaj da dokaže da Bolivar nije umro od tuberkuloze, već da je otrovan. Jula ove godine Čavez je naredio ekshumaciju njegovih ostataka. Istraga posebne komisije je u toku. Poslednji primer rastućeg levičarskog kulta je u pokretu ekonomske integracije ALBA (Bolivarski savez za Narode naše Amerike), čiji su danas članovi Venecuela, Kuba, Bolivija, Ekvador, Nikaragva, kao i karipske ostrvske republike Dominika, Antigva i Barbuda i Sent Vinsent i Grenadins.

Istorijski problem Kolumbije uvek je bio nedostatak nacionalnog identiteta. Tome je kumovala pre svega geografija koja je strpala u tu zemlju sve što postoji na planeti – od pustinje do Kordiljera i Amazona. To je znatno otežalo mrežu komunikacija. Železnica ni danas gotovo da ne postoji, a velika reka Magdalena uvek je bila samo delimično plovna. Za razliku od Venecuele koja je himnu dobila odmah posle sticanja nezavisnosti, Kolumbija je čekala do kraja 19. veka, dok tekst nije napisao pesnik i predsednik države Rafael Nunjez iz Kartagene. Epsko delo profesora iz Harvarda Dejvida Bušnela o istoriji namerno je nazvano “Kolumbija – nacija uprkos sebi”. Posle odlaska Bolivara sa scene točak se okretao polako – ropstvo nije nestalo tako brzo kako je izgledalo, jer su “oslobođeni” robovi morali da rade do 25. godine na zemlji svojih gospodara. Nikle su dve partije koje će voditi glavnu reč sve do kraja 20. veka – liberali, pobornici federalizma po uzoru na Sjedinjene Države, i konzervativci koji su tražili jaku centralnu vlast poput one u Francuskoj. Katolička crkva bila je, možda, glavni faktor unifikacije. Bila je aktivan učesnik u politici i svoje simpatije nije krila. Kako je to najavio jedan sveštenik posle lokalnih izbora: “Katolici – 435 glasova, pobunjenici protiv Boga i Svete Crkve – 217 glasova” . Sveštenici su mogli da odbiju pričešće onima koji su glasali za liberale. Kada bi se pojavila dva kandidata konzervativne partije, pobednika bi izabrao biskup Bogote.

Ekonomski razvoj bio je spor i glavni izvozni artikli umesto nekadašnjeg zlata bili su – duvan, kinin, kafa, banane, pa nafta, nikl, ugalj, palmino ulje i, konačno, cveće (posle Holandije, Kolumbija je drugi najveći izvoznik cveća u svetu). Posle građanskog rata “od 1000 dana” koji je počeo 1899. i koji je iskrvario zemlju i doveo je do ruba ekonomske propasti, pojavila se i želja Sjedinjenih Država da dominiraju trgovinom kroz Panamski kanal. To je bilo lakše postići uz poluvazalnu državu. Tako je Panama dobila “nezavisnost”, a Kolumbija izgubila deo svoje teritorije. Istini za volju, kontakti između Paname i ostalog dela Kolumbije uvek su bili površni, ali upravo ovaj gubitak konačno je počeo da budi nacionalni duh zemlje.

Sledeće četiri decenije obeležene su mirnim razvojem Kolumbije koja je ekonomski napredovala i doživela primirje između dve partije. Mir je trajao do 9. aprila 1948, kada je liberalni levičarski vođa Horge Elieser Gaitan ubijen za vreme panameričke konferencije u Bogoti. U krvoproliću koje je s prekidima trajalo do 1957. poginulo je preko 200.000 ljudi. Rešenje se našlo u diktaturi generala Rohasa Pinilje, čija je populistička politika donekle podsećala na Peronovu.

Šezdesete i sedamdesete godine bile su period “nacionalnog fronta”, kada su šefovi liberala i konzervativaca alternirali kao šefovi države, a svaki kabinet imao je pripadnike obe partije. Od 1961. Sjedinjene Države su, kroz plan Džona Kenedija “Savez za Progres”, dale pomoć od 20 milijardi dolara za Južnu Ameriku. Cilj Vašingtona bio je da posle Kastrove revolucije u Kubi pokaže da su budućnost i napredak u južnom delu hemisfere u progresivnom kapitalizmu, a ne u komunizmu. Komunistička partija nije imala veliki uticaj u političkom životu zemlje. Postala je svejedno kum dva revolucionarna pokreta, Naoružane revolucionarne snage Kolumbije (FARK) i Vojske nacionalnog oslobođenja (ELN). Oba su na početku bili vojni odseci komunističke partije, a 80-ih i 90-ih godina bio je aktivan i gerilski urbani pokret M19, koji je poput tupamarosa u Urugvaju pokazao da može nekažnjeno delovati u velikim gradovima. Najveći podvizi su mu bili zauzimanje Palate pravde i kidnapovanje 14 ambasadora u poslanstvu Dominikanske Republike.

Na kraju priče je, naravno, droga, koja je stavila mračni pečat na ovu zemlju i postala sinonim za percepciju Kolumbije u svetskoj javnosti. Na početku marihuana, onda poluprocesirana pasta kokaina iz Bolivije i Perua, i konačno kokain proizveden u zemlji. Predsednik Klinton sastavio je, poput Kenedija, svoj “Plan Kolumbija” pa je ova zemlja postala treći najveći primalac pomoći Sjedinjenih Država (posle Izraela i Egipta). Bio je to plan kako protiv droge, tako i protiv gerile koja je opet nastavila sa svojim aktivnostima, iako je gotovo sasvim izgubila svoju levičarsku ideologiju i finansirala se i sama trgovinom droge. Ovoj tragičnoj priči doprinela je i ekstremna desnica koja se eufemistički nazvala “samoodbranom”, ali je bolje poznata kao organizovani paramilitarizam. Los paras su takođe finansirali svoje aktivnosti trgovinom droge. Izbio je veliki broj skandala o vezi političara bliskih vladi Alvara Uribea sa paramilitarcima. Ovaj vrtlog nasilja koji je čak kumovao novoj nauci, “violentologiji”, doživeo je tužnu kulminaciju u dva miliona izbeglica – “los deplazados”. Kada je novi predsednik Manuel Santos došao na vlast 7. avgusta ove godine, nasledio je mnogo bezbedniju zemlju. FARK je desetkovan u mnogim regionima, demoralizovan i ponižen time što su vojne snage u više smelih napada otele njihove kidnapovane taoce. Ekonomski razvoj je u stalnom usponu, a neoliberalna politika dovela je do ogromnog priliva stranog kapitala. Bogota ima oko 80 univerziteta i sve butike koji se mogu videti u Njujorku ili Madridu.

Kolumbija dočekuje svoj rođendan, jubilarnu 200. godinu nezavisnosti, s raznolikim emocijama. Ova prelepa zemlja izuzetno talentovanih ljudi ima veliku budućnost, između ostalog kao jedna od najatraktivnijih destinacija u Južnoj Americi, kao kulturna, avanturistička, pa čak i gastronomska meka. Da bi postala pravi raj moraće prvo da ukloni džepove pakla. Najviše šokiraju korupcija i ogroman, skoro neofeudalni jaz između prebogatih, zaštićenih nepotističkom solidarnošću svog moćnog klana, i onih koji žive u ekstremnom siromaštvu. Kao bastion desnice i lojalan saveznik Sjedinjenih Država, Kolumbija je, na ulazu u drugu deceniju 21. veka, anomalija u Južnoj Americi. Sjajna izolacija u globalizovanom svetu danas više nigde nije moguća. Dok gase svojih 200 sveća, čekaju se novi konkvistadori za bolju budućnost Kolumbije.