Ledeni raj Patagonije

Opraštajući se pre dve godine sa Argentinom, čudesnom zemljom neprevaziđenih prirodnih lepota i gordih ljudi osobenog temperamenta, turbulentne istorije i konglomeratom kultura, koja mami da je otkrivate i doživljavate, prisetila sam se svoje davnašnje čežnje za susretom sa lepotama glečerske oblasti na jugu Patagonije i istog trena rešila da to pretvorim u stvarnost.

Izvor: B92
Autor: Mirjana Stanojlović

Nisam verovala da će opčinjenost trajati ovako dugo. Kada sam kreirala mejl adresu uzela sam njegovo ime što je stvaralo zabunu kod mojih prijatelja koji su mislili da se radi o nekom zagonetnom gospodinu. Perito Moreno je enigmatično, nedovoljno poznato i intrigantno ime, a odnosi se na glečer sakriven u bespućima nepregledne Patagonije. Ideja da jednom odem i vidim ga, koliko god bila suluda, nije me napuštala. Pripreme su dugo trajale i sastojale su se u prikupljanju svih mogućih informacija, počevši od toga gde se on zapravo nalazi i kako se do njega dolazi. Da li uopšte postoji neko prevozno sredstvo za kraj sveta ? Ko tamo odlazi, naučnici, istraživači, avanturisti, ekscentrici? Turisti? Itekako.

Za Patagoniju je Brus Četvin rekao da je opasna zavodnica koja baca čini, a neko drugi da više nikada niste ista osoba kad jednom ugledate Perito Moreno. I Borhesa je fascinirao:

• „Koliko god puta ga posetili, uvek će vam se činiti da ga vidite prvi put.“

BUENOS AIRES

Novembar je u Argentini prolećni mesec i ulazi u svoju drugu polovinu. Temperatura je idealna, bar za smrzotine kao što sam ja + 27 C, gotovo bez vlage.

Buenos Aires se budi okupan suncem, lep i gizdav, sav u pastelnim tonovima ljubičanstvene žakarande. Pre doručka pravim kratku šetnju do Plaza de Mayo, svega par minuta hoda od mog prebivališta, i na kratko posmatram krupne kreštave papagaje kako pikiraju sa tamošnjih krošnji palmi.

Nedelja je i danas napuštam prestonicu i krećem put Patagonije, gotovo 3000km na jug. Iz kofera izbacujem sve letnje stvari i ostavljam gojzerice, wind-stopper jaknu, polar, šal, kapu, rukavice, i kišobran. Do odlaska na aerodrom imam jos dobrih 4 sata i odlučujem da skoknem sa grupom do San Telma, starog dela Buenos Airesa u kome je rodjen tango i gde se svake nedelje održava pijaca antikviteta.

San Telmo je entitet za sebe koji još čuva šarm kolonijalne prošlosti, sa svojim kafanama na ćošku, pjacetama, kaldrmisanim ulicama i dvorištima od kojih poneka još imaju bunare. Silan svet se nedeljom sjati u parkić Plaza Dorrego, šarene tezge sa svakakvim drangulijama, likovima i zanimljivim predmetima zauzmu trotoare okolnih ulica i na svakom koraku se pleše tango, koji ovaj događaj prati do debelog mraka. Ceo dan bih mogla ovuda da tumaram, pijuckam sveze cedjene sokove, zavirujem, isprobavam, zagledam, ćaskam sa prodavcima.

Koristim poslednje slobodne trenutke, ali me laka nervoza opominje da misli treba već da usmerim ka svojoj davno priželjkivanoj avanturi.

Komentari prijatelja se uglavnom svode na dve konstatacije:

O strahu nikad nisam razmišljala. Vraćam se do hotela, uzimam stvari i pravac aerodrom Ezeiza. Sad mi već uzbudjenje ključa.

Stižem na aerodrom i prerano ulazim u red za čekiranje.

Zbog putne groznice prvi put nisam obratila pažnju na vreme. Pružam bording pas nasmešenoj Argentinki, koja mi sa kastiljanskim akcentom samo kratko kaže:

“Next flight madam.”

Omašila sam let, došla na onaj prethodni. Bacam pogled na semafor i ne skrivam osmeh. Verovatno sam i naglas reagovala. Svaki drugi let na semaforu označavao je moju destinaciju, gradić El Calafate, u razmacima od sat i po, ukupno osam dnevno. Pa ovo je prava invazija na Patagoniju! Šta se to dešava, kud hrli sav taj svet? Tamo gde i ja, nema druge. Svet se definitivno promenio, ljudi sve više čeznu za neistraženim prostranstvima, koja su čini se, sve lepša što su udaljenija. Ubrzo ću se uveriti da je oblast Nacionalnog parka “Los Glaciares” postala prava meka.

EL CALAFATE

U predviđeno vreme zauzela sam mesto pored prozora i spremila aparat. Kao da se radi o ekskurziji skauta, svi putnici su izgledali isto, termo pantalone, polar i jakne otporne na vetar. Boing 737-500, popunjen do poslednjeg mesta, nacionalnog prevoznika Aerolineas Argentinas, poleteo je u vrelo popodne ka dalekoj, nedovoljno naseljenoj, često nepristupačnoj, tako neodoljivo privlačnoj Patagoniji. Tek ću se za koji sat, posle predjenih skoro 3000km sama uveriti u reči Brusa Četvina, jednog od retkih sjajnih poznavalaca ovog ogromnog prostranstva koje se proteže na vise od 900.000 kvadratnih kilometara, dosežući do Ognjene zemlje (Tierra del Fuego) koju Argentinci zovu Fin del Mundo (kraj sveta), jer to i jeste:

“Patagonija! Opasna je to ljubavnica. Baca čini. Čarobnica! Uzme te u naručje i više ne pušta »

Patagonija zahvata trećinu ukupne površine Argentine. Pored raznih lepota kojima obiluje, krasi je planinski venac Anda ( Cordillera de los Andes) sa florom, faunom, rekama, jezerima, glečerima i šumama.

Na “touch screen” ekranu ispred sebe pratim krivulju leta i ne odvajam pogled od prozora. Po napuštanju ravnice La Plata u kojoj se ugnezdio Buenos Aires, pojavljuje se mesečev pejsaž u tonovima sepije, sastavljen iz brdovitih predela bez ijednog drveta, kuće, puta ili bilo kog znaka života, čiju monotoniju remete samo mnogobrojna jezera, neobično tirkizne boje. I tako celom trasom.

Aerodrom u El Calafateu je srednje veličine, zapravo mnogo veći nego što bi se očekivalo. Prepun je sveta sa svih meridijana, koji se nestrpljivo tiska oko pokretne trake. Svi smo ovde došli samo sa jednim ciljem, da vidimo veličanstveni Perito Moreno.

Primećujem da traka pravi već drugi krug ali mog prtljaga nema. Onda ga ugledam kako uredno stoji sa strane pored nekolicine drugih, gde me čeka službenica sa belim rukavicama koja mi na španskom deklamuje kako je El Calafate zaštićena zona u koju se ne sme unositi hrana osim fabrički upakovane. Ljubazno mi kaže da otvorim kofer i ja iz prednjeg džepa vadim i pokazujem joj čokoladne bananice (bez kojih ne idem ni na kraj sveta). Klima mi glavom da je to OK.

Sledeća osoba koju tražim je ona koja nosi natpis sa mojim imenom. Dočekuje me jedno lepo nasmejano lice Indijanke koja će narednog dana biti moj vodič. Po izlasku iz zgrade, snažno me zanosi brišući vetar koji duva gotovo cele godine i čija silina izbacuje iz ravnoteže. Ukrcavam se u mini bus sa ostalim putnicima. Indijanka se zove Natalia što kod svih izaziva iznenađenje. Daje nam prve instrukcije, popunjavamo formulare. Mrak se spušta tek posle deset uveče, tako da imamo dovoljno vremena da se upoznamo sa gradom. Proverava da li smo svi dobro opremljeni i utopljeni jer, iako je proleće, čeka nas boravak u prilično surovoj klimi.

Celom dužinom, put vodi pored najvećeg argentinskog jezera Lago Argentino na čijem jednom kraju leži grad a na drugom, 80km dalje glečer Perito Moreno. Do grada se vozimo 23km i Natalija koristi priliku da nas upozna sa njegovim istorijatom i nastankom, neprestano prelazeći sa španskog na engleski.

El Calafate se nalazi na jugu Patagonije, u provinciji Santa Cruz od čijeg je glavnog grada Rio Gallegosa udaljen 320km. Leži u podnožju istoimenog brda, u patagonijskoj stepi gde količina padavina dostiže svega 300mm godišnje i u čijoj okolini nema obradivog zemljišta, pa se sve namirnice donose iz Buenos Airesa. Kilometrima unaokolo on je jedino naseljeno mesto i polazna tačka za obilazak glečerske oblasti. Zovu ga prestonicom glečera.

Tek od 2000. godine kad je dobio medjunarodni aerodrom, ovde dolaze prvi avanturisti sa ciljem da krenu u ekspediciju na glečere, grad doživljava procvat i počinje naglo da se razvija. Posle deset godina ovo je postala jedna od najpoželjnijih destinacija i hotel se mora rezervisati bar dva meseca unapred jer je priliv turista ogroman o čemu govori i podatak o broju letova iz prestonice.

Za El Calafate je vezana lepa i poetična legenda. Grad je dobio ime po jestivom bobičastom voću “calafate” koje je rasprostranjeno u celoj regiji, i podseća na nekog daljeg rodjaka naše borovnice. Koristi se sveže, ali takodje se prerađuje u raznovrsne proizvode kao sto su džem, sokovi i vino, od njega se prave razni kolači, pite i prelivi za palačinke i sladoled. Kažu da je ukusno, slatko i hranljivo. Postoji razlog zašto je gradić dobio ime baš po njemu.

Naime, u davna vremena ove krajeve je naseljavalo indijansko pleme Teuelće (Tehuelche), koje je krajem jeseni emigriralo na sever u toplije krajeve, jer su u provinciji Santa Kruz ostajali bez hrane, a na proleće se vraćali. Tokom jedne takve seobe, neka starica iz plemena nije imala snage da prati svoje saplemenike i po starom zakonu prirode, bila je ostavljena da ne bi zadržavala ostatak plemena. Napravila je sebi kolibu i tu ostala da čeka poslednji trenutak.

Medjutim, kad su se Teuelće na proleće vraćali u svoj stari kraj, zatekli su staricu živu i zdravu, koja im je poručila da više neće morati u jesen da ostavljaju svoje domove jer će ubuduće imati dovoljno hrane preko cele zime. Dok im je to govorila začula se grmljavina, grom je udario u staričinu kolibu a na njenom mestu pojavio se prekrasan žbun sav prekriven mirisnim žutim cvetovima. Sredinom leta, cvetove su smenili plodovi divnog ukusa. Od tog dana, mnoge ptice su prestale da se sele, a one koje su to već učinile vraćale su se nazad. Teuelće su ovo voće nazvali “calafate” , uvrstili su ga u svoju svakodnevnu ishranu i njegovo seme posejali po celoj regiji. Njihova izreka kaže:

‘THOSE, WHO EAT CALAFATE, SHALL ALWAYS COME BACK”

Ko zna, da nije bilo ukusnih plavih bobica, možda naselje nikad ne bi bilo podignuto i Perito Moreno bi ostao izolovan i zarobljen u svom ledenom raju. Fin del Mundo.

Ovaj mali slikovit gradić deluje krajnje idilično u kasni sumrak sa svojim bajkovitim kućicama koje su sve u istom stilu. Duž glavne ulice Calle del Libertador gusto se nižu kuće od tesanog drveta i balvana u kombinaciji sa sivim kamenom, na jedan ili dva sprata. U njima su smešteni restorani i mnogobrojne prodavnice sa sportskom odećom svih svetskih brendova, radnjice sa suvenirima, nakitom, banke, turističke agencije, knjižare i zanatski centri poetičnih naziva „Pueblo Indio“, „Knjižara i kafe kod Borhesa i Alvareza“.

U dućanima prehrambene robe svuda su na istaknutim mestima teglice sa džemom od kalafatea. Mnogo je sveta na ulicama, svi su dobro utopljeni i vidno raspoloženi iako vetar ne prestaje da nosi i zanosi. U svim restoranima se priprema najčuveniji specijalitet Argentine – „Cordero Patagonico“, patagonijsko jagnje na roštilju. Ova regija je vekovima poznata po gajenju ovaca, a jagnje se sprema tako što se celo razapne i montira iznad tinjajućeg ćumura, tako da je reš pečeno sa svih strana.

GASTRONOMIJA

Miris jagnjećeg pečenja širi se prostorom dok razgledam jelovnik sa zanimljivim nazivima specijaliteta: Fondi od sira sa Anda, Punjena pastrmka (sa sitno seckanim lukom, crvenom baburom i šargarepom), Jagnjeća rebarca u konjaku, Patagonijska pita (kompletan obrok od testa, a sastoji se od komadića lososa, strugane šargarepe i kačkavalja, tvrdo kuvanih jaja, začinjenih peršunom, belim lukom, djumbirom i zapečenim u rerni), ali tu je i Glečerski koktel ( previse alkohola, sladoled od limuna i drobljeni led ) , bavarski kolači i velški kolači, što dovoljno govori o poreklu prvih doseljenika u ove krajeve, voćna salata „Ofarbajte grad u crveno“ – od bobičastog šumskog voća, šumske palačinke, pita „Tia Elvira“, a la naša štrudla od jabuka od razvijenog testa.

Kad je grad potpuno utonuo u mrak bilo je već skoro 11 sati noću i pohitala sam nazad u hotel da se dobro naspavam pred sutrašnju ekspediciju.