Moj prvi susret sa Limom nikako se ne može označiti kao „ljubav na prvi pogled“. Naprotiv, moglo bi se reći da je bio poprilično traumatičan. Tako sam prva tri dana proveo u obazrivom opipavanju, osluškivanju i osmatranju zamišljenog protivnika, nesiguran da li ću nekim nesigurnim pokretom probuditi divlju zver unjemu.
1.korak: Osmatranje okoline
Prvo što sam zapazio jeste da se kuća moje prijateljice Vanesse nalazi unaselju koje je ograđeno kapijama, a da pred svakom drema po jedan strariji čikica. Sve kuće, čini se, liče jedna na drugu. Međutim, takav utisak stiče se jer su sve opasane visokim zidovima, iza kojih se tek naziru. Ispred mnogih kuća stražari i privatno obezbeđenje. Naselje čini nekoliko ulica, a na sredini se nalazi maleni park sa kipovima Device Marije (Virgen) i Isusa (Jesus).
Kada se napusti prostor ograđen kapijama, vidi se da je to naselje okruženo sa nekoliko takvih identičnih naselja sa identičnim ulicama i parkovima na sredini, koja se baš ni po čemu ne razlikuju od prvog. Obeshrabrujuće.
2. korak: Malčice dalje
Kada se sakupi malo odvažnosti i primeni metoda Ivice i Marice (ne bacanjem korica od hleba, već fotografisanjem svega što bi moglo poslužiti kao element za prepoznavanje naselja, ulice i kuće u nizu identičnih), pa se napusti niz mini-naselja, stupa se u avenije, ukojima vladaju posebna pravila. Putevi sa po nekoliko zakrčenih traka punih vozila koja emituju nesnosnu buku i izbaciju crni dim, trotoari puni ljudi koji se guraju, nadvožnjaci, ograde, pešački prelazi (šta je to?!) bez ikakve funkcije, autobusi koji staju svugde, taksisti koji voze svugde i jurnjava, jurnjava, jurnjava… Pola sata je sasvim dovoljno da se izgube nervi i poželi beg,
3. korak: Paralelni svetovi
Stepen buke, zagađenja, gužve, broja vozila na ulicama i svega ostalog što izaziva glavobolju obrnuto je proporcionalan bogatstvu dela grada. Što je više para, to je manje pomenutih stvari, pa se tako u Limi mogu pronaći i paralelni „svetovi“ namenjeni malobrojnim privilegovanim. Iako je dobro poznata činjenica da u Južnoj Americi vladaju ogromne socijalne razlike, direktan susret sa njima ipak deluje šokantno.
Lima se prostire na ogromnoj površini i velikim delom se sastoji od beskrajnih favela. Tako nekoliko miliona ljudi živi uuslovima krajnje bede, a sam prizor nepreglednih naselja duž puteva deluje zastrašujuće. Zanimljiva stvar je da, i pored toga što se radi o „divljim naseljima“, i u njima vlada određeni red. Ako se baci pogled na neki od brojnih brežuljaka pokrivenih straćarama, kolibama i kućicama, začuđujuće je da su ulice prave, često i asfaltirane, a gotovo svaka od tih kuća bez krova je, iako neomalterisana, sveže obojena . Jedan od takvih brežuljaka nalazi se nedaleko od samog centra Lime.
Drugi, paralelni svet čine delovi grada poput San Isidro, Miraflores ili Barranco. Zakoračivši u San Isidro osećao sam se kao da sam na neki čudan način teleportovan u neku drugu zemlju, drugačiji grad koji nema baš nikakve veze sa haosom koji počinje samo nekoliko stotina metara dalje. Travnjaci, parkovi, novi asfalt, popločane ulice, pešački prelazi (!), vile (sa privatnim obezbeđenjem), ogromne zgrade od stakla, okean, svež vazduh…
Čini se da se ove dve Lime ne poznaju, ne dodiruju i naprosto ignorišu jedna drugu.
4. korak: „Limski“ autobusi
Četvrtog dana je konačno popustila glavobolja. Iako sam bio ubeđen da je ta glavobolja posledica svih promena – klimatskih i vremenskih – koje sam iskusio za kratko vreme, dobio sam malo drugačije (tradicionalno, peruansko) tumačenje. Naime, Vanessina tetka i majka su jednoglasno zaključile da je glavni uzrok moje glavobolje to što spavam usobi koju su ranije izdavali jednoj ženi koja se nikada nije pojavila da plati stanarinu i preuzme svoje stvari. Tako sada ta žena emituje negativnu energiju koja utiče na moju glavobolju. Zato sam dobio novu sobu i (naravno) glavobolja je popustila.
Četvrtog dana konačno sam se odvažio da se hrabro suočim sa džunglom na asfaltu i krenem u samostalno istraživanje Lime. Naravno, potreban preduslov za to bilo je detaljno upoznavanje sa sistemom javnog saobraćaja (ako se to može tako nazvati) koji čine autobusi. Pre nego što detaljnije opišem kako to u praksi izgleda, potrebno je najpre definisati peruanski pojam „autobusa“ koji se u mnogome razlikuje od evropskog shvatanja istog pojma.
Dakle, definicija glasi: „Autobusi su sva ona sredstva za prevoz putnika koja su po svojim dimenzijama veća od automobila“. Iz te definicije proističe da se pomenuta prevozna sredstva toliko međusobno razlikuju da ih je teško obuhvatiti jednim pojmom – ima ih velikih, malih, starih, novih, dekorisanih, nedekorisanih, onih nalik kombiju i onih koji više liče na ono što po evropskoj logici podrazumevamo pod „autobusom“.
Karakteristike pomenutih vozila se u velikoj meri odražavaju na „kvalitet“ vožnje i tok putovanja. Prostor u manjim autobusima je iskorišćen do poslednjeg milimetra, a u njima posebnu pažnju treba obratiti na položaj glave s obzirom na veoma nizak krov.
Veći autobusi su doduše nešto udobniji, međutim kako imaju više raspoloživog prostora i veću mogućnost prijema putnika, ovi autobusi staju na svim mogućim mestima i znatno su sporiji. Ipak, prednost velikih autobusa je što se u njima stalno nešto dešava, pa tako inače dosadno probijanje kroz gradsku gužvu prođe za tili čas.
Autobuse ne čine zanimljivim sami putnici, već ljudi koji ulaze da bi nešto prodali, ispričali, odsvriali, otpevali ili isprosili. Kako se autobus zaustavi na nekom od semafora (ima i toga u Limi!) ili nekom nezvaničnom stajalištu, neizostavno se pojavljuje prodavac koji počinje svoje izlaganje o proizvodu koji nudi. Praćenje tih prodavaca postalo mi je u narednim danima glavna zanimacija.
Ukoliko neko pomišlja da je prodavati čokoladice ili grickalice u „limskom“ autobusu jednostavna stvar, grdno se vara! Autobuski prodavci u Limi su ozbiljni ljudi koji plene svojim držanjem, stavom, snažnim glasom i neiscrpnim znanjem o proizvodu koji prodaju.
Autobus se zaustavlja na semaforu. U autobus ulazi elegantno obučen gospodin srednjih godina sa oko ramena oblepljenim čokoladicama. Nastaje muk. Ozbiljnog pogleda kreće se ka sredini autobusa gde zastaje i započinje svoju priču o čokoladicama tonom i probranim rečima koje više priliče univerzitetskom profesoru nego prodavcu. Putnicima se ne obraća uobičajenim, profanim „Señoras y señoras”, već naravno, na malo otmeniji način sa „Damas y caballeros“. Šta se može ispričati o čokoladicama o 25 grama? Da se ja pitam, možda dve-tri rečenice, međutim gospodin prodavac je krenuo da detaljno opisuje ukus, miris, sastojke, pa da zatim objašnjava kojim je ciljnim grupama proizvod namenjem, kolika je inače cena proizvoda, a za koliko on danas, molim vas, samo danas, te beskrajno ukusne čokoladice nudi cenjenim putnicima. U svakom trenutku sam očekivao da će na papiru početi da ispisuje hemijske formule sastojaka. Konačno, gospodin je još jednom prošao kroz autobus, diskretno ponudio čokoladice i nakon toga isto tako diskretno nestao.
Posebnu grupu autobuskih prodavaca u Lime čine prodavci knjiga i časopisa. U odnosu na prodavce „koječega“ oni prodavci deluju čak i ozbiljnije, a neretko će se putnik naći postiđen kada mu oni ukažu na neukost i neznanje u kojem živi. Naravno, imaju oni lek i za to:
„Dame i gospodo, pred Vama je enciklopedija „Svet matematike“. Ova važna i korisna knjiga će Vas uvesti u svet algebre, aritmetike, geometrije i trigonometrije. Namenjena je svima koji žele da prodube svoja znanja, a posebno učenicima u uzrastu od 12 do 16 godina.“ Naravno, uspeh je zagarantovan.
Drugi gospodin je imao malo direktniji pristup: prodajući „Istoriju Perua“, on se direktno obraćao putnicima:
„Vi, poštovana gospođo, da li znate šta znači Machu Picchu? Ne? A, Vi, gospodine, da li vam je poznato koliko teže kameni blokovi od kojih je ova građevina sačinjena? Odgovore na ova, ali i mnoga druga pitanja iz naše istorije naći ćete u ovoj čudesnoj knjizi!“
Da se Peru može pohvaliti i bogatim izborom časopisa saznao sam od trećeg prodavca koji je reklamirao časopis u kojem se može pronaći, verovali ili ne, baš sve – od uputstava za obradu teksta u Microsoft Officeu 2007, pa do novog zakona o brzom razvodu brakova ili kako pravilno sastaviti testament.
Za zabavu putnika brinu autobuski svirači i pevači koji na jednostavnim instrumentima sviraju tradicionalnu muziku, no pre nego što počnu da sakupljaju priloge, detaljno izlažu svoje biografske podatke i obrazlažu svoju tešku materijalnu situaciju koja ih, eto, tera da rade to što rade…
Tako za tren oka prođe vožnja do centra, i evo nas, aqui estamos, por favor!
5. korak: El centro de Lima
Nedelja. I staro i mlado sjatilo se na vašar. Na vašaru svega – i hrane i pića i pečenih morskih prasića (el cui)… Narod uveseljava (ili rastužuje, u zavisnosti od pesme) pevač šlagera koji se toliko uživljava usvoj nastup, da posmatrajući ga osećam da postajem deo scene iz nekog filma.
Krećem se dalje, ka malim, isprepletanim ulicama. Čini se da tu Lima živi u nekom svom, posebnom vremenu koje protiče malo drugačijim ritmom. Čini se da se tu vekovima ništa nije menjalo. Raskošne kolonijalne palate sa balkonima od izrezbarenog drveta, pored njih zaboravljene, prašnjave radnje u kojima dremaju dokoni prodavci okruženi beskorisnim starudijama.
Malo dalje – trg pun golubova. monumentalna crkva sa spomenikom nekom svecu ispred koga se skupljaju deca u školskim uniformama… Hodam dalje i stižem na prostrani, glavni trg – Plaza de Armas.
6. korak: Fudbalsko ludilo
Waka, waka, ye, ye, ye… odjekuje sa ogromnih zvučnika. Plaza de Armas. Masa ljudi pomno prati šta se dešava na ogromnom ekranu, frenetično viče i ništa više sem tog ekrana ne postoji…
Peru je bespovratno utonuo u fudbalsko ludilio. Ulice se prazne pred početak utakmica, a ko već mora da u to vreme bude na ulici bira svoju poziciju pred nekom od prodavnica televizora… Život poprima drugi smisao. I prosto poželim da me sve to barem malo interesuje.
(serbiatravelers)