Ne odričemo se Srbije, iako se država Srbija odrekla nas!

Udruženje Srba Latinske Amerike “Serbios Unidos” (serbiosunidos.com), formirano iz potrebe da se zaštite životni interesi srpskih iseljenika u zemljama Latinske Amerike, ovim proglasom otvara kampanju, čiji su kratkoročni i srednjeročni ciljevi:
1. Jednostrano ukidanje viza Brazilu;
2. Pojednostavljenje procedure za dobijanje srpskog pasoša za decu i potomke naših iseljenika u Latinskoj Americi;
3. Elementarno upristojavanje diplomatskih predstavništava države Srbije u zemljama Latinske Amerike;
4. Unapređenje odnosa sa zemljama Latinske Amerike i podizanje nivoa ekonomske razmene;
Kampanja će biti vođena svim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju, ali pre svega “multimedijalno”, kroz javni pritisak na nadležne državne organe i službe, koji svoj posao ne obavljaju na adekvatan način.

Deklarativno, Brazil je za državu Srbiju partner i saveznik: drži joj stranu u međunarodnim forumimama, nije priznao Kosovo, nikad sa Srbijom nije bio u konfliktu… U praksi, država Srbija se ponaša ne samo kao da su joj Brazil i Brazilci poslednja rupa na svirali, nego kao da su joj to i srpski iseljenici, njihova deca i unuci koji u Brazilu žive.

Iako su ministri inostranih poslova Vuk Jeremić i Selso Amorim još u junu 2010. potpisali sporazum o ukidanju viza, sporazum do danas nije zaživeo u praksi. Formalno, “krivica” je na Brazilu – da bi sporazum stupio na snagu potrebno je da ga ratifikuju parlamenti, a u Brazilu su se u međuvremenu dogodili izbori i promena administracije, ili se kasni iz nekih njima znanih razloga.

S druge strane, iako bi od odluke o jednostranom ukidanju viza Brazilu najviše profitirala sama Srbija, kao i mnogi obični građani koji bi bili pošteđeni maltretiranja i neprijatnosti, država Srbija u slučaju “velikog latinoameričkog saveznika” ne pokazuje “dobru volju” kakvu je pokazivala prema članicama NATO pakta, koje su Srbiju bombardovale.

Brazil je i zvanično šesta ekonomija sveta i već duže vreme je jedno od najatraktivnijih mesta za strane investicije. U doba ekonomske recesije koja trese svet, u Brazilu je nezaposlenost na istorijskom minimumu. Ne samo da Brazilcima  nisu potrebne vize za zemlje EU i mnoge druge, već svakim danom sve veći broj Brazilaca turistički obilazi svet  .
U Strategiji Ministarstva spoljnih poslova  (istaknutoj na zastarelom i neažuriranom sajtu http://www.mfa.gov.rs) teorijski se elaborira značaj ekonomske diplomatije u današnjem globalizovanom svetu. Uprkos tome, srpska diplomatija i privreda ne pokazuju ni volju ni sposobnost da u globalnoj utakmici uopšte učestvuju. Da nije tako, potencijal ogromnog brazilskog tržista ne bi bio bagatelisan kao što jeste. Iako se mnoge zemlje Evropske Unije svojski trude da “kupe ulaznicu” za Brazil, jer u uslovima svetske krize to izgleda kao dobitna kombinacija, zvanična Srbija se zadovoljava beskonačnim ponavljanjem “pro-evropskih” mantri, koje su bez konkretnih dela potpuno ispražnjene od smisla i sadržaja.

I kao da državi Srbiji nije dovoljno što sebi dozvoljava jedan takav luksuz, nego se pored toga dobrovoljno odriče čak i onoga što bi mogla da pokljuca kao “ćorava koka”. Insistiranje na reciprocitetu, odnosno odbijanje da se vize Brazilu ukinu jednostrano, čini apsolutno nemogućim da značajniji broj Brazilaca uopšte uđe u Srbiju i da tu ostave neke novce. (A Brazilci poslednjih godina zahvaljujući povećanom standardu prvi put u svojoj istoriji postaju “masovni turisti”.)

Verovali ili ne, srpska viza Brazilce košta 120 dolara (brazilska viza građanje Srbije košta 20). Znači, da bi četvoročlana brazilska porodica koja je na proputovanju Evropom samo ušla u Srbiju treba da plati 480 dolara. Čak i kada bi se odlučila na takav trošak (iako za te pare mogu da posete neka druga mesta), ta porodica, ili bilo ko drugi kome padne na pamet da u Srbiju dolazi, taj dolazak bi trebalo da planira nedeljama i mesecima unapred. Jer, verovali ili ne, procedura za izdavanje srpske vize traje nedeljama i zna da bude neprijatnija čak i od šengenskog pakla koji su godinama prolazili građani Srbije.

Horor priče Brazilaca koji su u srpskim konzulatima po Evropi bezuspešno pokušavali da dobiju makar tranzitnu vizu za Srbiju ili onih koji su bez viza vraćani sa granica Srbije (zato što nisu ni slutili da za “prijateljsku” i “bratsku” Srbiju može da im treba viza) nisu poznate srpskoj javnosti.

Srpskoj javnosti takođe nije poznato da vize za Srbiju moraju da plaćaju i deca i unuci srpskih iseljenika Brazilu. Dok Hrvatska potomcima svojih iseljenika izdaje pasoše po ekspres-postupku i bez formalnosti, država Srbija, preko svojih “diplomatskih predstavnika”, tu proceduru komplikuje toliko da mnogi iseljenici uvređeni i zgađeni odustaju od srpskog pasoša.  Štaviše, “diplomatski predstavnici” Srbije nemaju nikakav moralni problem zbog toga što svojom bahatošću, neznanjem i nesposobnošću sistemski uskraćuju elementarna ljudska i nacionalna prava našim iseljenicima. Nivo  nacionalne svesti i rodoljublja konzularnih zvaničnika države Srbije je takav da se u naplaćivanju viza našim iseljenicima i njihovim potomcima ne vidi ni najmanji problem. Nije dovoljno što je Srbija ionako u strmoglavom demografskom padu, nego se još otpisuju i oni koji se uprkos svemu i dalje osećaju Srbima.

U isto vreme, “diplomatski predstavnici” države Srbije, koji često ne znaju portugalski, španski, pa ni engleski, svoje diplomatske pozicije maltene po pravilu koriste da bi završavali privatne poslove i da bi svojoj deci i članovima porodice sređivali ostanak u inostranstvu i dobijanje stranih državljanstava. Treba li reći da je tako nešto protivno svim i nepisanim pravilima diplomatije i da predstavlja vrhunsko sramoćenje zemlje koja se zvanično predstavlja, ali i nas koji se Srbije nismo odrekli iako živimo daleko od nje? Ko može ozbiljno da shvata državu čiji se zvanični diplomatski predstavnici od nje odriču na tako jeftin način?

S obzirom na dubinu ekonomskog ponora u koji je Srbija gurnuta, nije preterivanje reći da dijaspora, novcem koji svakog meseca šalje svojim bližnjima, održava kakav-takav socijalni mir u zemlji. Šta dobija za uzvrat? Država Srbija se prema nama ponaša kao da ne postojimo! Evidencija o iseljenicima ne postoji, izdavanje najbanalnijih potvrda i dokumenata predstavlja problem neviđenih razmera, naplaćuju nam se vize, naše znanje i iskustvo se bagateliše. Šlag na torti su “diplomatski predstavnici” koji obično nemaju pojma gde su došli, pa u skladu sa tim i deluju.

Katastrofalni rezultati popisa, očajna ekonomska i socijalna situacija, kao i dalje srozavanje ugleda i uticaja Srbije u svetu, signal su da je došlo krajnje vreme da se nešto promeni. Serbios Unidos – Udruženje Srba Latinske Amerike nastupa načelno, nema nikakve političke aspiracije i ne želi da zauzima bilo koju stranu u aktuelnom sprskom predizbornom nadgornjavanju.

Mi samo želimo da srpskoj javnosti i establišmentu damo do znanja da postojimo i da se mi Srbije i svojih bližnjih nismo i nećemo odreći kao što se zvanična, partijaška Srbija odrekla nas. Ne želimo više ćutke da podnosimo ponižavanje i brukaje i ne pristajemo više na mirenje sa tim da nam ambasade i konzulati Srbije u Latinskoj Americi (a i drugde) predstavljaju barijeru prema otadžbini, umesto da budu spona. Želimo da pomognemo svojim bližnjima i svom narodu koliko je u našoj moći i ne želimo da nam država Srbija i njeni “diplomatski predstavnici” u tome odmažu!

Zahtevamo od Ministarstvo spoljnih poslova Srbije da se ponaša u skladu sa strategijom koju samo proklamuje i da Latinsku Ameriku konačno počne da tretira na dostojan, ozbiljan i profesionalan način. Za početak time što će “otkriti” da Latinska Amerika uopšte postoji, da neke od latinoameričkih zemalja upravo doživljavaju ogroman ekonomski i politički bum, da tu žive i rade mnogi naši iseljenici i njihovi potomci, da su neki od njih itekako uspešni u poslovima kojima se bave, te da u skladu sa tim nikako ne može da bude primereno da se u diplomatska predstavništva države Srbije u tim zemljama šalju trećerazredni partijski postavljenici koji ne znaju ni jezik, niti poznaju kulture zemalja u koje dolaze.

Znajući kako stvari stoje, od “nadležnih” ne očekujemo da naše zahteve dobrovoljno ispune. Očekujemo, međutim, podršku srpske javnosti u kontinuiranom pritisku na nemoralne, neodgovorne i neprofesionalne. Samo ujedinjeni oko principa i načela možemo nešto suštinski da promenimo na bolje.