Vozio je Dilmu Rusef, Ronalda, Ronaldinja, Nejmara, “Blek ajd pis” i čelnike najmoćnijih kompanija
Veličinu i šarenilo Brazila moguće je spoznati samo iz vazduha. Iz te perspektive najbolje se vidi nepreglednost Amazonije, početak i kraj beskrajnog Sao Paula, gusta naselja uz obalu, praznina u unutrašnjosti… Kada se leti helikopterom dobro se vidi i socijalna mapa zemlje, pošto je helikopter u Brazilu prevozno sredstvo onih koji imaju i mogu.
Beograđanin Dragan Mijalković (32) već desetak godina radi kao pilot helikoptera u Sao Paulu, velegradu koji svakog dana nadleće više helikoptera nego bilo koji drugi grad na planeti, uključujući i Njujork. Dragan je u Brazil došao krajem 1999. posle bombardovanja i završio školu za pilota helikoptera, i od tada leti po ogromnom brazilskom nebu.
BELA RUŽA OD DILME RUSEF
“Global aviješn” je za vreme brazilske predsedničke kampanje pored ostalih opsluživao i jednu od kandidatkinja, sadašnju predsednicu Dilmu Rusef. “Od svih političara sa kojima sam leteo ona je možda najsimpatičnija. Najnormalnije je razgovarala sa pilotima, a ja sam na kraju jedne vožnje od nje dobio i belu ružu. To nije uobičajno ponašanje za brazilske političare, oni obično nikoga ne primećuju, ne kažu čak ni dobro jutro”, kaže Dragan, dodajući kroz smeh da je posle jednog leta tokom te kampanje u toaletu upoznao i bivšeg predsednika Lulu.
Radi za firmu “Global aviješn”, koja opslužuje državne institucije, velike kompanije, zahtevne događaje (od relija i formule 1 do muzičkih festivala). Vozio je Dilmu Rusef, Ronalda, Ronaldinja, Nejmara, “Blek ajd pis” i čelnike najmoćnijih kompanija “čija imena nisu toliko poznata najširoj javnosti jer oni preferiraju privatnost”. Najviše leti po državi Sao Paulo, ali imao je i privilegiju da iz vazduha upozna skoro celi Brazil – od Porto Alegrea, na jugoistoku, do Manausa, na severozapadu.
U dvadesetmilionskoj urbanoj prašumi kakva je Sao Paulo saobraćajne gužve su konstanta života. Obična gradska vožnja može da potraje satima. Helikopter tu dođe kao prva pomoć onima koji takvu pomoć sebi mogu da priušte. Prevoz od biznis centra Sao Paula do aerodroma Guaruljos (što je jednosatna tarifa) na malom helikopteru “robinson” (jedan pilot i tri putnika) košta 1600–1700 reala, tj. oko 700 evra. Cena drugih helikoptera ide i do 7.500 reala (više od 3.000 evra). Predsednici velikih kompanija, visoki političari i druge “velike zverke” ne sedaju u helikopter sa jednim motorom i jednim pilotom. Svaki dan nad Sao Paulom leti eskadrila od preko 600 helikoptera.
“′Global aviješn′ radi sa ′Dženeral elektrikom′, ′Petrobrasom′, ′Nestleom′… Kad čelnici tih kompanija dođu u Sao Paulo, a dolaze često pošto su Sao Paulo i Brazil veliko tržište, uglavnom lete sa nama. Njihova filozofija je da je vreme novac, pa te kompanije izuzetno cene vreme svojih predsednika, direktora i menadžera, i ne žale pare kada je potrebno brzo stići sa jednog mesta na drugo zbog važnog sastanka”, kaže Dragan, ističući kako je sa predsednicima velikih kompanija uglavnom lako raditi.
Kaže da oni obično ne moraju nikome više da se dokazuju, i prihvataju kad im se da do znanja da neke stvari nisu dozvoljene zbog sigurnosti leta.
“ Najviše problema imam sa novopečenim bogatašima. To su uglavnom mlađi ljudi, između 30 i 40 godina, koji su svoja bogatstva stekli mahom na berzi i njima je teško reći ne. Odnosno, oni ne prihvataju ne tako lako. Uspešni su, otvaraju sva vrata i misle da svi treba samo da udovoljavaju njima i njihovim prohtevima i željama. Pošto su to klijenti koji plaćaju moraš da ih zadržiš, ali moraš i da im kažeš da nešto ne može. Za to je potrebno ono što ovde nazivaju ′jogo de sintura′, neka vrsta diplomatske veštine. Mada sa njima ni to nekad ne pomaže”, priča Mijalković.
Među svojim putnicima ima dosta slavnih. Leteo je sa fudbalerima Ronaldom, Ronaldinjom, Robinjom, Nejmarom… Najbolje iskustvo imao je sa Ronaldom, koji je neposredan i opušten tip. Jedno od najneprijatnijih bilo je sa Naomi Kempbel, koja je helikopterom putovala kao pratilja jednog od direktora “Renoa”. Ona je sa pilotima razgovarala preko posrednika.
“Dosta letimo po fazendama, ogromnim imanjima, gde ljudi uzgajaju soju, šećernu trsku ili imaju stoku… Na svakom takvom imanju nalazi se i ogromna luksuzna kuća sa 30, 40 soba, bazenima, terenima za polo… Tu armija ljudi, baštovana, kuvara, spremačica, vozača, portira, stražara opslužuje jedno imanje i jednu familiju. U državi Sao Paulo su još i komadali imanja, dok je u nekim drugim državama koncentracija moći i bogatstva još veća i izraženija. Vlasnici takvih imanja obično preko nedelje rade u Sao Paulu i tu dolaze vikendom”, kaže Dragan.
Prema njegovim rečima iz pilotske perspektive geografija Brazila se brzo nauči bez ijedne teorijske lekcije.
“Većina velikih gradova u Brazilu nalazi se duž obale. U zaleđini im je Serra do Mar, odnosno planinski venac koji takođe ide od juga do severa. I sada je to predeo prekriven Atlantskom prašumom, mada ona danas nije ni izbliza tako gusta kao nekad. Unutrašnjost zemlje razlikuje se od regiona do regiona, od države do države. U državi Sao Paulo ogromne površine prekrivene su šećernom trskom. U Santa Katarini dominiraju pašnjaci za stoku, krave i druge domaće životinje. U Mato Grosu su nepregledne farme čiji vlasnici koriste avione i helikoptere da bi mogli da obiđu svoja imanja. Kada se leti prema Braziliji dobijaš utisak da je obrađen svaki pedalj zemlje. Severno od Brazilije to, međutim, više nije slučaj – letiš i po sat vremena a da ne vidiš nijednu kuću. To su ogromna neobrađena prostranstva, kao ničija zemlja”.
Najjači utisak na njega ostavila je Amazonija, bez dvoumljenja. Kaže da liči na zeleni okean.
“Očekivao sam da će biti još mnogo veća, šuma je tako velika da joj ne vidiš kraj. Kao zeleni okean. Kad si sam u helikopteru proleti mi kroz glavu da ako mi se desi neki kvar gotov sam, ovde nema šanse da te neko pronađe… Na putu prema Manausu beležio sam koordinate svakog mesta gde sam video neku kućicu, reku, pitomiji teren – da znam gde mogu da se vratim ako mi se slučajno nešto dogodi“, priča Dragan.
Najduži letovi koje brazilski piloti praktikuju su od SAD-a do Brazila kada treba dovesti novi helikopter ili obrnuto. Najduži njegov let bio je upravo od Sao Paula do Manausa. Trajao je oko 15 sati. Ali nije bio jedini tog tipa.
“Mi takođe radimo Ralli dos Sertoes, najpopularniji reli posle onog Pariz–Dakar. Počinje u Gojaniji, a završava se u Fortalezi, što je oko 5.000 kilometara. Put uglavnom ide kroz nedođije, pa reli pratimo medicinskim helikopterom, da bismo ukoliko se ukaže potreba povređene prevezli do najbliže bolnice. Na tako dugim letovima, na kojima se sleće u manje gradove u unutrašnjosti Mato Grosa, Tokantinsa i drugih država, upoznaš i onaj Brazil kojeg nema na televiziji. Sletanje helikoptera tu obično bude kao praznik, čitav grad se okupi. Ne možeš da ne zapaziš koliko se Brazilci međusobno razlikuju – na jugu su belci i skoro da ne možeš da vidiš crnca, na severoistoku je obrnuto, a u Amazoniji su Indijanci. Na jugu je helikopter obična stvar, a što severnije ideš sve si veći vanzemaljac”, kaže Dragan.
Ističe da se uprkos takvim iskustvima u Brazilu uopšte ne oseća kao stranac.
“Ima toliko različitih etničkih i rasnih tipova i toliko mešavina da je nemoguće znati ko je tu odakle došao. Kad čuju moje ime i prezime prvo pomisle da sam rođen ovde, da su mi roditelji tu došli. Za Srbiju većina običnih Brazilaca ne zna. Misle da je ruska republika. Kad im kažeš da nije i da se nalazi u Evropi, onda je stavljaju u istu ravan sa Nemačkom, Italijom, Francuskom. Kada pokušavaš da objasniš gde se Srbija nalazi glavna referentna tačka je Italija. Za Italiju znaju, pogotovo u državi Sao Paulo, pošto je tu u prošlosti došlo mnogo Italijana”.
Kada je reč o privikavanju na brazilski mentalitet i način života, najviše vremena mu je bilo potrebno da “produži fitilj”.
“U početku sam gubio živce zbog toga što sam i obrazovanim ljudima, za koje bih rekao da nešto znaju, morao više puta da objašnjavam i crtam jednu te istu stvar. Vremenom sam naučio da plivam sa strujom i da se ne uzbuđujem. Nerviranje i svađanje ovde ne pomažu. Brazilci prosto ne razumeju zašto se ti nerviraš i svađaš. Njima je to kako jeste najnormalnije moguće. Oni imaju jednu osobinu – humilidade (skromnost, blagost), koja nama nedostaje. Ne razmeću se, priznaju grešku, prihvataju kritiku. Mi mislimo da smo uvek u pravu i da smo najbolji u svemu. Treba nekad da prihvatimo da možemo da pogrešimo, da kažemo: ′U redu, pogrešili smo, koja nam je kazna, to ćemo da odradimo i idemo dalje, da živimo…′ Svako greši u životu, i kao čovek, i kao narod. I mi smo kao narod grešili, moramo to da prihvatimo, da pokušamo da ispravimo šta možemo, i da nastavimo da živimo. Ovde nema te greške preko koje ne može da se pređe, a mi kao da nismo navikli da pravimo greške. Ili kad ih bude onda bude kraj sveta. A nije kraj sveta. Kad se ne nerviraš oko svega, shvatiš kako ti život mnogo lakše ide”, zaključuje Dragan Mijalković.