Karmen Miranda, univerzalna Dorita, Čikita, Rosita, Karmelita…
Karmen Miranda (1909 – 1955) je bila prva velika latinoamerička zvezda Holivuda. Možda i najveća do danas. Krajem tridesetih osvojila je Brodvej. Četrdesetih je motor „fabrike snova“. I najbolje plaćena žena u Americi (u vreme Drugog svetskog rata). Nastupa na najglasovitijim mestima, igra u najpopularnijim „blokbasterima“, nezaobilazna je gošća džet-set zabava. Bila je pevačica, plesačica, pa tek onda glumica. Holivud ju je brendirao kao „brazilsku bombu“. Proslavila je sambu u velikom svetu…
2009. godine na različitim meridijanima obeležena je stogodišnjica njenog rođenja. Organizovani su koncerti. Priređene izložbe i retrospektive filmova. I ko zna šta još. Uprkos velikom jubileju, opet je bilo „disonantnih tonova“. Kao da bez njih ne može kada se govori o ličnosti i delu Karmen Mirande i o medijskoj predstavi koja je o njoj i oko nje stvorena. Skoro 60 godina posle njene smrti spomen njenog imena i dalje izaziva oprečne reakcije. Od ljubavi do prezira. Pogotovo u Brazilu, odakle je potekla, ali i širom Latinske Amerike.
Ni dan danas mnogi tamo ne mogu da joj oproste što je, sa svojim kemp kostimima i neizostavnim bananama na glavi, poslužila za stvaranje jednog trivijalnog stereotipa ne samo o Brazilcima, već i o Lationamerikancima uopšte. Jer, Karmen Miranda je u holivudskim filmovima bila univerzalna Latina – Dorita, Čikita, Rosita, Karmelita; Brazilka, Argentinka, Kubanka, Portorikanka…
Najsmešnije i najparadoksalnije od svega jeste što je ona „etnički“ i po rođenju bila – Portugalka. Rođena je u malom selu na severu Portugala i do kraja života je putovala sa portugalskim pasošem. Ipak, nema dileme da je u svojoj „suštini“ bila Brazilka. Kad joj je bilo samo nekoliko meseci stigla je u Rio, zajedno sa roditeljima, koji su u emigraciji u Brazil videli šansu za beg od siromaštva. Odrastala je na ulicama i po favelama Rija i tu upijala sambu, ples, životnu filozofiju… Postaće oličenje Karioke (devojke iz Rija).
Životna priča Karmen Mirande mogla bi da se predstavi kao klasična holivudska drama o slavi sa dve oštice. Bajkovitih elemenata ima na pretek. Oni tragični će, na žalost, u jednom trenutku odneti prevagu. Njena priča je, međutim, više od Holivuda i drame. To je, takođe, priča o jednostavnoj, lepoj i talentovanoj ženi koja je u vrtlogu istorije poslužila kao most između različitih kultura. Po „mostu“ su gazili svi odreda. Svako na svoj način.
U stvaran život Karmen će ući sa 14 godina – kroz prodavnicu kravata. Morala je da napusti školu da bi radila – sestra joj je obolela od tuberkuloze, a porodica je bila brojna i siromašna. Iz prodanice kravata preći će docnije u butik šešira. Tu je izveštila u pravljenju osebujnih kreacija koje će joj postati zaštitni znak. Uz posao je obavezno pevušila. Od „mušterije iz visokog društva“, koja ju je čula kako peva, dobija ponudu da nastupi na zabavi za probranu publiku. Na toj zabavi će je čuti i videti poznati producent. Sa njim će u studiju snimiti pesme koje je do juče pevušila u butiku. Dan kasnije biće svebrazilska zvezda.
Zahvaljujući glasu, stasu i neobičnoj harizmatičnosti, bukvalno preko noći izrasta u nacionalnu heroinu radio-ere. Snima ploče i filmove, nastupa… Živi ljubavnu romansu sa olimpijskim šampionom u veslanju Mariom Kunjom. Sve joj ide kao voda. Kada su je tada, na vrhuncu popularnosti (u Brazilu) pitali šta joj je potrebno za sreću, njen odgovor je glasio: „Samo tanjir supe i sloboda da pevam.“
Glas o brazilskom „čudu od žene“ krajem tridesetih doći će i do Njujorka. Namazani njujorški impresario Li Šubert odlazi u Rio. Odmah uviđa potencijal. Ugovor je sklopljen, budućnost zacrtana. Karmen Miranda pristaje da dođe na Brodvej. Njen „uslov svih uslova“ bio je da je sa njom krene i njen brazilski sastav – Bando da Lua. U Americi tada naprosto nije bilo muzičara koji su poznavali melodijsko-harmonijske „tajne“ brazilskih ritmova. Posle nešto natezanja uslov je ispunjen i to uz asistenciju brazilske vlade koja je na Karmen Mirandu gledala kao na mogućnost za pozitivan PR za Brazil u Americi.
Iako će na Brodveju pevati isključivo na portugalskom njen mjuzikl postaje trenutni hit. U to vreme barata sa svega nekoliko desetina reči engleskog, ali njujorška štampa je prosto obožava. Postaje „ličnost trenutka“. Ipak, po povratku u Rio 1940, posle godinu dana provedenih u Njujorku, doživljava pravi medijski linč. Optužuju je da se prodala i amerikanizovala. (http://www.youtube.com/watch?v=u1lCRZ9MFa4&feature=fvsr)
Podtekst linča bio je dvojak. Ni u jednoj provincijskoj sredini uspeh se ne prašta. U slučaju Karmen Mirande, otežavajuća okolnost ogledala se i u tome što je međunarodni uspeh doživela izvodeći baš samba pesme bednih i neukih crnaca. Višim slojevima Rija to je bilo teško za varenje. Ni Karmen Miranda nije mogla da se pomiri sa stigmom koja joj je prilepljena. Odlazi iz Brazila i neće se vraćati punih 14 godina.
Tako je „iz drugog puta“ došla do Holivuda, gde je odmah ubačena u pogon. Bila je savršena „sirovina“ za eksploataciju u mjuziklima, najpopularnijem žanru četrdesetih: Down Argentine Way (1940), Ta noć u Riju (That Night in Rio, 1941), Vikend u Havani (Week-End in Havana, 1941), Springtime in the Rockies (1942), The Gang’s All Here (1943)… Slava, popularnost, bogatstvo, sve je tu… ali, ona kao da stalno igra jednu te istu ulogu. Uvek u manje-više istim kostimima, sa manje-više istim „voćnim aranžmanima“ na glavi, sa manje-više istim dijalozima…
Ubačena je u „egzotični stereotip“ kao u Prokrustovu postelju. Zahvaljujući duhovitosti i samoironiji povremeno je uspevala da se iz njega iskobelja i izdigne. Nikad, međutim, nije dobila pravu šansu da iskaže svu raskoš svog talenta. Ona je (pored ostalog) bila veoma inovativna pevačica. Holivudu je trebala samo kao zabavljačica. Ostala je zarobljena u svom kostimu. Nije više morala da brine za tanjir supe, mogla je sebi da priušti šta god hoće, ali je „slobodu da peva“ izgubila…
Iz današnje perspektive bespredmetno je raspravljati o tome „šta bi bilo kad bi bilo“, kako bi prošla da je uradila ovo ili ono. Činjenica je, međutim, da se njena sudbina preplela sa specifičnim „istorijskim okolnostima“ i da joj je to u određenoj meri išlo na ruku da izraste u nacionalnu i internacionalnu zvezdu najvećeg formata.
Tridesetih godina 20. veka brazilski predsednik, ekscentrični diktator Žetulijo Vargas, u to vreme veliki poštovalac Musolinijevih ideja, želi da stvori čvršći nacionalni identitet. Namera mu je bila da koncept „brazilstva“ (brasilidade) učini dominantim u odnosu na rasnu, etničku i klasnu identifikaciju stanovništva. U tom cilju, pomalo neočekivano, odbija da se povinuje ideji pukog kopiranja evropskih kulturnih obazaca. Odlučuje, naprotiv, da proskribovano „crno“, „robovsko“ kulturno nasleđe Brazila – sambu, kapueru, karneval – uzdigne i uvrsti u korpus zvanične nacionalne kulture. Jedini uslov je bio da se to nasleđe stilizuje i oboji nacionalno-patriotskim tonovima.
U tom kontekstu Karmen Miranda se pojavila kao „kec na deset“. Lepa bela devojka koja peva sambu. Bila je prosto otelotvorenje „istorijskog duha“ – predodređena da napravi revoluciju sličnu onoj koju će u Americi Elvis Prisli napraviti sa rokenrolom. „Crnu“ muziku favela učinila je prijemčivom (i) beloj publici iz srednjih i viših slojeva. A zahvaljujući radiju, koji tridesetih godina prošlog veka doživljava procvat, ta muzika odjednom trenutno prelazi nepregledna prostranstva, stiže u najudaljenije zabiti i, logično, stiče do tada nepoznatu popularnost.
Američki proboj Karmen Mirande takođe je delimično bio posledica političkih igara koje su se igrale na mnogo višem nivou. Kada je Drugi svetski rat bio na pomolu Frenklin Ruzvelt se kao mudar državnik trudio da stvara saveznike u prvom komšiluku. Tako će i dojučerašnji „pro-musolinijevac“ Žetulio Vargas postati američki patner i prijatelj. Garant mira takoreći. Između SAD i Brazila potpisan je sporazum o dobrosusedskim odnosima (Good Neighbor Policy), a jedan deo sporazuma podrazumevao je pozitivnu propagandu o Brazilu i Latinskoj Americi.
Propagandni posao je, kao i obično, delegiran holivudskim studijima. Oni nisu časili časa da mašinu puste u pogon. (http://www.youtube.com/watch?NR=1&feature=endscreen&v=-vt5k7qxyv8)
U prvoj polovini četrdesetih biće snimljeno na desetine filmova u kojima će steretip o Latinoamerikancima biti „apgrejdovan“ na jedan novi nivo. Od prljavih i pokvarenih Meksikanaca i promiskuitetnih Meksikanki (koje samo čekaju Gringose da im se podaju) iz prethodne ere, Latinosi sada avanzuju u zavodnike prenaglašenog ponašanja, sa smešnim akcentima, koji jesu simpatičniji i promućurniji nego ranije, ali su i dalje karikaturalnih dimenzija i karaktera..
Po završetku Drugog svetskog rata Good Neigbor Policy postaje passe. Holivud se okreće drugim temama i podnebljima. Ponovo radi „evropski bioskop“. Latinska Amerika je „aut“. 20th Century Fox i Karmen Mirand se razilaze. Iz tehnikolora prelazi u crno-belo. Iz godine u godinu za nju je sve manje uloga. Polako, ali neumitno odlazi u fejd-aut. U prvi plan stupaju neka drugačija lica „drugih“. Poput Marlene Ditrih, na primer. Karmen Mirandi ostaju noćni klubovi i Las Vegas.
Najveći brodolom, ipak, doživela je na ličnom planu. Udaće se za drugorazrednog producenta Dejvida Sebastijana, koji ne samo da će je voditi u niz promašenih poslova, već će se uz njega navući na alkohol i tablete. Povrh svega, Sebastijan ju je (po iskazima više svedoka) zlostavljao i tukao. Mada taj brak u pravom smislu nije trajao ni godinu dana, Miranda se, zbog svojih katoličkih uverenja, nikad neće razvesti… Upada u sve dublje depresije, a posle nervnog sloma 1954. godine, na savet lekara, odlazi u Brazil na oporavak.
Navodno oporavljena, vraća se u Ameriku posle nekoliko meseci. Iako joj je već 46 godina nastavlja tempom iz mladosti – igra u noćnim klubovima, nastupa na televiziji – opet u istom kostimu, sa platforma-cipelama, i voćem na glavi. Kamere su zabeležile kada se uživo, u Šou Džima Duartea zamalo srušila na pod. Duarte ju je pridržao, a Karmen je sa smeškom, šaljući poljubac publici, napustila scenu.
http://www.youtube.com/watch?v=U9XLPsFn41g
To je, ispostaviće se, bio blaži srčani udar. Od onog jačeg, doživljenog nekoliko sati kasnije, preminula je u svojoj spavaćoj sobi.
Kovčeg sa njenim telom u Riju je dočekalo preko milion ljudi. http://www.youtube.com/watch?v=6jfnxjTbu4Q&feature=related
Mada je običan svet time izrazio svoj stav i osećanja prema Karmen Mirandi, proći će još dosta vremena dok ona ne bude „zvanično“ rehabilitovana. Brazilski muzičari, bar oni najveći – poput Kajtana Veloza, Žilberta Žila, Džojsi, Marise Monte, Neja Matogrosa i drugih – nikad, čini se, nisu imali problem sa njom. Njen opus smatrali su važnim delom sopstvenog nasleđa. Pesme su joj posvetili i Džon Kejl, Džimi Bafet, Lesli Fiš… Ipak najlepši omaž priredio joj je Vudi Alen u svom antologijskom filmu Dani radija. (http://www.youtube.com/watch?v=-j-7FdyG_KE)
Los Anđeles joj se 1998. godine odužio dajući njeno ime jednom gradskom trgu. U Riju, čija je gradska skupština 1948. godine sa indignacijom odbila predlog kompozitora Arija Baroza da se Karmen Miranda proglasi za počasnog građanina, danas u četvrti Flamengo postoji muzej posvećen njoj. Nije ni izdaleka onakav kakav bi trebalo da bude, naprotiv (izgleda bedno i neinventivno), ali to nije ni prva, ni najveća sramota Rio de Žaneira. Glavno je da je Karmen Miranda priznata kao „istorijski artefakt“.
Vreme relativizuje greške i ispravne poteze, pobede i poraze, uspehe i neuspehe… Sećanje koje traje je merilo veličine.
Predrag Dragosavac
http://www.youtube.com/watch?v=wFOogEdoQwo