Home Путовања Путописи Peru – paralelni svetovi

Peru – paralelni svetovi

1166

Utisci koje će jedan prosečno socijalno osvešćen posetilac sobom odneti iz Perua biće nepovratno začinjeni gorkastom aromom lista koke, kao i jednako gorkastim susretom sa odvojenim univerzumima rasa i klasa koji se nikada i nigde ne dodiruju. A za sve su krivi Španci.

 

Photo: Olivera Burgess

Sećam se, pre nekoliko godina na budvanskoj rivi sam se mimoišla sa lokalnim frajerom u crvenoj majici sa velikim likom Če Gevare na trbuhu, donekle prekrivenim niskama zlatnih kajli koje su se njihale s njegovog vrata. Proleter u duši, kako me moj drug Zoran cinično zove, sećam se da sam pomislila da bi se El Če prevrtao u grobu da vidi ko se danas njegovim likom kiti.

Posle nekoliko godina, evo me u latinskoj Americi i iznenađeno konstatujem da u ovom delu sveta murali sa Čeovim likom, ili ukrštenim srpom i čekićem nešto znače. Izgleda da se vera u socijalnu jednakost vraća na velika vrata u ovaj region. Samo, da nije kasno zaštopati otvorene vene latinske Amerike, da parafraziram naslov legendarne knjige Eduarda Galeana. Kakve sve ovo ima veze s turističkim atrakcijama Perua…. Ima.

U Peru sam se zaputila iz običnih, konvencionalnih, pobuda jednog prosečnog turiste. Da krenem utabanom ‘gringo’ stazom, da vidim Ande, da se popnem na Maču Pikču, da osetim malo od kulture i istorije drevnih Inka. Ipak, utisci koje sam iz njega odnela su bili nepovratno začinjeni gorkastom aromom lista koke, kao i jednako gorkastim susretom sa odvojenim univerzumima rasa i društvenih slojeva koji se nikada i nigde ne dodiruju. A za sve su krivi Španci. I stoga ova priča je jednako o ljudima i neljudima kao i o mestima, pa ćemo šarati.

 

Photo: Olivera Burgess

 

Prestonica

Lima…. zato što se mora, a i da se vaspostave neke skoro izgubljene krvne veze. Prestonica na obali Pacifika, jedna od najvećih u latinskoj Americi, u permanentnoj sivoj izmaglici, udomljuje desetak miliona ljudi, dakle trećinu stanovništva Perua. Mnogi od njih sišli su s Anda od sedamdesetih godina naovamo, pobegli od bede i nasilja izazvanog sukobima maoističkih gerila i vojske, za sobom ostavili svoje indijansko nasleđe i završili u još goroj bedi notornih divljih naselja – ciudades jovenes (mladi gradovi) kako se još ovde zovu. Nepregledna apokaliptična naselja, sa stanovništvom od 5,000 pa sve do 400,000 ljudi koji žive u straćarama sklepanim od recikliranih konzervi i kartona, uz smrdljive deponije, bez vode i struje, u pustinjskoj prašini, i nemaju nameru da se vraćaju svojim planinama, jer ovde zarađuju i po nekoliko dolara dnevno, a tamo gore, na 3000 metara nadmorske visine (i još više) nema ništa.

Centar grada je uglavnom moderan, zagušen saobraćajem i haotičnim zdanjima, sa elitnim i boemskim kvartovima, fantastičnim cevicheria-ma (peruanska kuhinja, barem ona ‘morska’ je, uzgred budi rečeno, svetski renomirana po svojoj sofisticiranosti), sa jeftinom a dobrom bekpekerskom klopom u brojnim ‘chifama’ (kineskim restorančićima kojih ima svuda po južnoj Americi). I sve to je opet prošarano bedom i bogatstvom, mercedesima, prosjacima, staklenim tržnim centrima, davno izgubljenim hipicima, polu-dovršenim zgradama.

Duboko u tom neverovatnom grotlu skriveni su krhki ostaci kolonijalnog nasleđa koje jedan tipičan turista smatra vrednim za videti i uslikati. Centralni trg – Plaza de Armas, uvek i svuda u južnoj Americi, sa monumentalnom katedralom, skupštinskom/opštinskom zgradom, izmanikiranim parkićem u sredini. Par ulica dalje, u jednoj od starih kolonijalnih zgrada nalazi se skroman muzej inkvizicije: par eksponata prekrivenih slojem prašine – sprave za mučenje, uniforma za lomaču, i par slika anđela i đavola koje su valjda za cilj imale uterivanje straha u kosti domorocima.

Photo: Olivera Burgess

E, tu počinje priča o zlotvorima iz naslova ovog teksta. Tamo negde polovinom XVI veka, stigao je kopile i polupismeni razbojnik Fransisko Pizaro, i stotinak drugova razbojnika sa lica zemlje počistio jednu civilizaciju, pobio, pokrstio, porobio i popljačkao sve što se moglo odneti. A što nije odneo porušio je i spalio. I to sve zbog zlata, naravno. Ali, da bi svojoj pohlepi dao legitimitet, čovek je odlučio da se sakrije iza krsta, pa je u to ime sa svojim kompanjonima iz katoličke crkve spaljivao žive ljude, čupao jezike, čerečio, skrnavio stare hramove i na njihovim temeljima gradio katedrale, vršio torturu vodom (danas u Guantanamo Bej zatvoru poznatiju kao ‘waterboarding’). I tako dalje. E, taj i takav Fransisko Pizaro je osnovao Limu, i danas njegova statua krasi jedan od gradskih trgova. U njegovim katedralama se ljudi mole njegovom Bogu, i pred njegovim zgradama se turisti kao ja slikaju. To vam je kolonijalno nasleđe u latinskoj Americi, pa ne mogu da se otmem utisku da je možda bolje da ga nema, i zaobiđem španska zdanja i boutique hotele.

Dakle, Lima je, što bi se na engleskom reklo, ‘an acquired taste’ – da bi se zavolela mora se dobro upoznati, po mogućstvu uz pomoć insajdera koji će vam pomoći da se probijete kroz taj lavirint i, daleko od plaze de armas pronađete ono autentično i šarmantno.

I još nešto. Već ovde, na prvoj stanici, moj lični insajder mi je, onako uzgred, polu-šaljivo, rekao nešto što će do kraja ovog putovanja izrasti u veliku, golu, strašnu istinu o paralelnim svetovima u kojima danas u ovoj zemlji žive rase i kulture. Rekao je: «znaš šta, ovi Indijanci, neka ih, ali daleko im lepa kuća.»

Photo: Olivera Burgess

Pupak imperije

Kusko je jedna sasvim druga priča, drugi svet. U Kusku se može zalutati, ostati, nikad više ne otići, Kusko je ljubav na prvi pogled. U srcu Anda, nekadašnja prestonica Inka imperije, oduševila je sve posetioce i osvajače, pa čak i razbojnika Pizara. Doduše, njega je pretežno oduševio sjaj zlata kojim su bili optočeni Inka hramovi i palate… Od prelepog centralnog trga (opet Plaza de Armas), pa ka periferiji, dominira duh razvijenog i emancipovanog grada, šarm strmih uličica i, mora se priznati, donekle privlačna mešavina pretkolumbijskog i kolonijalnog. Zahvaljujući svom rušilačkom i krstaškom pohodu, Španci su od Kuska napravili svojevrsnu tortu u slojevima: pošto su porušili Inka kuće i hramove, a uvidevši njihovu strukturnu solidnost, na temeljima istih izgradili su rezidencijalne palate, crkve i katedrale, tako da svako od tih zdanja danas počinje piramidalno, u kamenu, a završava se sa krovovima u crvenom crepu i pomalo mediteranskim balkonima sa stubovima od graviranog drveta.

Photo: Olivera Burgess

Svi znamo, Inke su razvile izuzetno naprednu civilizaciju. Imali su građevine otporne na česte zemljotrese, gradili su piramidalne objekte slažući ogromne komade kamena, istesane tako da jedan na drugi naležu do perfekcije, tako da im bilo kakva vrsta maltera uopšte nije bila potrebna. Voleli su dobar pogled, pa su tako nanizali sofisticirana naselja i utvrde na najdramatičnijim i istovremeno najzaštićenijim planinskim obroncima. Sam Kusko građen je na 3300 m nadmorske visine, prema originalnom planu grada koji je bio u obliku pume. Osim arhitekture, do savršenstva su razvili i poljoprivredni sistem, iako na tako nepristupačnim visinama malo šta uspeva. Razradili su sofisticirane irigacione sisteme, najstrmlje padine su pretvorili u bezbrojne kaskade na kojima i danas rastu brojne vrste krompira, kukuruza i drugih useva. Na nekima od tih kaskada uzeli su u obzir i mikro-klimu, tako da temperatura i stepen vlažnosti značajno varira na svega par stotina metara nadmorske visine, što omogućava uzgajanje potpuno različitih useva na malom prostoru. Sve njihove poljoprivredne inovacije se koriste i dan-danas. Izgradili su puteve i sistem komunikacije širom svoje ogromne imperije, kroz klance i klisure, preko planinskih prevoja i kroz Amazon, a da pri tom nisu znali ni za pismo ni za točak.

Zlata su imali napretek, ali zlato je za njih imalo simboličnu vrednost, čiji je sjaj reflektovao moć Intija – vrhovnog Boga Sunca u Inka religiji. Zato im i nije bilo jasno zašto je lopov Pizaro tražio sobu punu zlata i dve sobe pune srebra kao otkupninu za otetog vladara Inka imperije, Atahualpu. Pošto je dobio otkupninu, poslao je Atahualpu na pogubljenje, uz mogućnost izbavljenja ako se pokrsti. Atahualpa se pokrstio, a onda je i ubijen. I taj događaj, koga su se čak i neki španski savremenici zastideli, označio je konačan završetak jedne civilizacije i jedan od najvećih genocida u istoriji čovečanstva.

Photo: Olivera Burgess

Kada su Španci osvojili Kusko, izgradili katedrale i palate, pokrstili lokalni živalj i obukli ih u ‘civilizovanu’ odeću, ni slutili nisu da će taj isti živalj nekoliko vekova kasnije i dalje živeti u svom svetu, govoriti svojim jezikom i održati mnoge od svojih starih običaja. Dok sedim na centralnom trgu i igram se sa sinom uživajući u planinskom suncu, dva starija muškarca sedaju pored mene na klupu i sa osmehom posmatraju našu igru. U jednom trenutku, jedan pokuša nešto da mi kaže, i, uvidevši da ga nisam razumela, upita: «Kečua, si?» Shvatam da ti ljudi uopšte ne govore španski, već samo svoj drevni jezik, Kečua. Isto se dešava i u kontaktu sa lokalnom decom, poluprljavom i nedovoljno izraslom za svoje godine, koji, umesto da idu u školu, lutaju po trgovima u pokušavaju turistima da prodaju kojekakve trice i kučine, a za malo hrane. Par dana kasnije, na Božić, na tom istom trgu odjednom se okupljaju gomile ljudi, uboge sirotinje sa decom, ne bi li dobili skromne poklone koje se pred crkvama i restoranima dele na ovaj praznik. Hiljade dece, sa novim loptama i balonima, trčkaraju po trgu, a za njima idu majke sa bebama na leđima, zamotanima u njihove šarene tkanine. Idealan prizor za turističke foto-aparate i kamere. Samo, nešto bode oči: svi su Indijanci. Sirotinja su uvek i samo Indijanci. Naizgled autentični, ali ustvari izolovani i drugorazredni stanovnici ove zemlje.

«Ukratko, u svakom tipičnom prizoru, svaki dah ovog grada evocira vreme od pre španske kolonizacije. Ali, ljudi koji stoje pred nama više nisu ona ista ponosna rasa koja se neprestano dizala protiv Inka vladavine…. ovi ljudi koji nas gledaju hodaju ulicama grada kao poražena rasa. Njihovi pogledi su ukroćeni, skoro plašljivi, i potpuno ravnodušni prema spoljašnjem svetu. Neki čak odaju utisak da nastavljaju da žive samo iz navike koje se ne mogu otarasiti»

Ernesto Če Gevara, Dnevnik motocikliste

Photo: Olivera Burgess

Svetom dolinom do izgubljenog grada

Od Kuska pa dalje, takozvanom svetom dolinom Inka, a ustvari dolinom reke Urubamba, nižu se ostaci starih utvrda i palata, sve impresivne građevine, sve na strmim liticama do kojih se treba popeti, sve sa pogledom za bogove. Saksajuaman – glava pume, utvrda odmah iznad Kuska; Pisak sa svojim poznatim turističkim bazarom; fenomenalni Oljantajtambo – mesto najveće, ali kratkotrajne, pobede Inka nad španskim osvajačima, 1537. godine; Činčero – rodno mesto duge. Stvarno su znali da izaberu mesto. Na tim savršeno složenim kamenicama, na koju god stranu da se čovek okrene, ukazuju se nizovi planinskih venaca, jedan iza drugog, svaki u drugoj nijansi zelene boje, dok se najviši vrhovi ne zabele. Neobično je koliko je ta zelena boja intenzivna, obzirom na vrtoglave visine na kojima u nekoj drugoj klimi ništa živo ne bi raslo.

A na kraju doline nalazi se Maču Pikču. Kao Tadž Mahal, ili kao egipatske piramide, poznat je svima, previše puta opisan i uslikan, jednom rečju prežvakan. Ali, kao i pomenute znamenitosti na drugim kontinentima, zaslužuje svaku mrvicu pažnje i izvikanosti, zaslužuje i krajnju žrtvu penjanja među brigadama turističkih grupa čiji vodiči nose uvis podignute šarene kišobrane. Dok u 6 sati ujutru stojim, sva zadihana od penjanja, iščekujući izlazak sunca nad tim vanvremenskim prizorom, preda mnom se pojavljuje grupa mladih Australijanaca. Jedan od njih, najglasniji, skida se i slika u donjem vešu na kome piše ime njegovog najboljeg ortaka. Ni ta seljana, ni svađa koja je usledila sa lokalnim čuvarima, ništa nije umanjilo utisak božanske lepote.

Photo: Olivera Burgess

Niko ne zna zašto je Maču Pikču, grad-utvrda koga čak ni španski konkvistadori nisu našli, izgrađen na tom mestu, čemu je zaista služio, i zašto su ga Inke na kraju napustili. U naučnim i manje-naučnim krugovima su kružile razne teorije: da je to bila letnja prestonica imperatora, da je predstavljao važno hodočasno mesto u Inka religiji gde su vršena ceremonijalna žrtvovanja životinja, da su tu skrivane svete žene Inka – takozvane device sunca – po dolasku Španaca, kao i da je Maču Pikču ustvari Vilkabamba, poslednja velika utvrda Inka pred gašenje same civilizacije. Osim dramatične lepote same lokacije, izuzetno je i to što se sa Maču Pikčua u krugu od skoro 360 stepeni savršeno dobro vidi dolina Urubambe, dok se ni sa jedne tačke iz te doline ne može ni naslutiti postojanje grada tamo ‘gore’.

Photo: Olivera Burgess

U skorije vreme, sve te teorije su manje-više raspršene i danas je opšte-rasprostranjeno uverenje da su Inke jednostavno bili hedonisti koji su iznad svega voleli dobru lokaciju. Na kraju krajeva, «to je bilo društvo u kome su kuriri u štafetama prelazili po hiljade kilometara od obale (Pacifika), samo da bi imperator u Kusku mogao da jede svežu morsku ribu.» (Hugh Thomson, The White Rock). Maču Pikču se upravo nalazio na pola puta između najnižih i najviših delova imperije, gde su se mogle doneti sve đakonije i dragocenosti iz Amazona, sa obale okeana i iz samih planina.

Kao što se ne zna zašto je sagrađen, nema odgovora ni na pitanje zašto je napušten, daleko pre dolaska Španaca. Veruje se da su stanovnici ovog misterioznog grada jednostavno ostali bez vode i bili prinuđeni da se odsele. Iako se u južnoj Americi i danas pronalaze nova stara naselja, Maču Pikču je ostao jedan od najznačajnijih spomenika Inka kulture na kontinentu, a misterija koja ovu građevinu okružuje dodatno naglašava njenu privlačnost.

Autorka: Olivera Burgess
Izvor: B92