Home Вести Дијаспора Zaboravljeni Srbi – od Brazila do Čilea

Zaboravljeni Srbi – od Brazila do Čilea

838

Uopšte ne vidimo čemu služi prisustvo naših diplomata u Latinskoj Americi, osim da se „zaslužni građani“ vade iz zatvora kad ih uhapse zbog šverca droge – kaže „Brazilac“ Momčilo Nikolić. Ambasada nam je zatvorena pre skoro 10 godina – priča „Čileanac“ Aleksandar Šateles

Autor: Dragoljub Petrović

Udruženje Srba Latinske Amerike „Serbios Unidos“ zatražilo je ovih dana jednostrano ukidanje viza Brazilu, zatim pojednostavljenje procedure za dobijanje srpskog pasoša za njihovu decu i potomke iseljenika, te „elementarno upristojavanje diplomatskih predstavništava Srbije u zemljama Latinske Amerike“.

„Država Srbija se prema nama ponaša kao da ne postojimo! Evidencija o iseljenicima ne postoji, izdavanje najbanalnijih potvrda i dokumenata predstavlja problem neviđenih razmera, naplaćuju nam se vize, naše znanje i iskustvo se bagateliše. Šlag na torti su ‘diplomatski predstavnici’ koji obično nemaju pojma gde su došli, pa u skladu sa tim i deluju. Ne želimo više ćutke da podnosimo ponižavanje i brukanje i ne pristajemo više na mirenje sa tim da nam ambasade i konzulati Srbije u Latinskoj Americi (a i drugde) predstavljaju barijeru prema otadžbini, umesto da budu spona“ – navodi se pored ostalog u saopštenju Udruženja.

Ne postoji tačan podatak koliko Srba živi u Latinskoj Americi, ali se zna da je tamo najviše onih koji su u ove zemlje otišli u poslednjih 20 godina.

– Od matice smo zaboravljeni, postalo je poniženje tražiti bilo šta od ambasade. Uopšte ne vidimo čemu služi prisustvo naših diplomatskih predstavnika u Latinskoj Americi, osim da se „zaslužni građani“ vade iz zatvora kad ih uhapse zbog šverca droge – kaže za Danas pokretač ove inicijative Momčilo Nikolić, koji živi u Brazilu. Tamo je stigao u jednoj gotovo „filmskoj“ priči. Počeo je da studira u Beogradu u vreme hiperinflacije, tako da je, da bi se izdržavao, radio i na pijaci… Sredinom devedesetih je otišao u Grčku, a odande u Argentinu, gde je radio na imanju „deda Čede“, dede nekog njegovog drugara iz Kragujevca, koji je pedesetih otišao u Argentinu. Iz Argentine je u Brazil prvi put došao sa turističkom vizom i u Brazilu je, baš na Kopakabani, upoznao Brazilku iz lekarske porodice, sa kojom će se venčati četiri meseca kasnije. Sad imaju dvoje dece – ćerku od 13 i četvorogodišnjeg sina. Ćerka priča srpski, što je jako redak slučaj za decu iz mešovitih brakova tog tipa. Moma je u međuvremenu radio svašta – predavao u školi jezika, prevodio, bio šef recepcije u najvećem hotelu u Braziliji, uspevao pa propao u biznisu sa proizvodnjom i prodajom kupaćih kostima… Već nekoliko poslednjih godina je u biznisu sa proizvodima od buricija, prerađenog palminog lista. E sad, on ne samo da to proizvodi, već obilazi Brazil uzduž i popreko prodajući svoju robu i naplaćujući ono sto mu duguju… Malo je Brazilaca, kažu oni koje je vodio po ovoj zemlji, koji Brazil poznaju kao on.

– Devedesetih godina sam se lomio oko toga gde i kuda da idem i posle provedenih devet meseci na grčkom ostrvu video sam da bez papira za legalni boravak nema šanse da postignem nešto više u životu. To me je i navelo da se otisnem dalje, u neku zemlju za koju mi ne treba viza da radim bilo šta što će me održati u normalnom životu a onda da se eventualno vratim u Evropu ili da se uputim ka SAD. Bavim se modom od ekoloških proizvoda, prvenstveno od lista palme i rukotvorinama i snabdevam mnoge radnje po Brazilu i povremeno šaljem robu na Karibe i Singapur. Prvo je počelo kao hobi i kao bavljenje sporednom, manje profitabilnom aktivnošću da bi to danas bila moja glavna delatnost – priča Momčilo.

Brazil, kako tvrdi – može biti raj ali i pakao.

– Ima izraženi potrošački mentalitet i najvažnije je da se čovek ne uplaši socijalnim razlikama. Ako imate traženu profesiju na tržištu može se zaraditi i pristojno živeti. Služavka u kući ima minimalnu neto platu od oko 270 evra plus 13. platu i plaćeni odmor, zašta joj ne treba nikakva škola niti kvalifikacija. U bogatijim delovima Brazila mogu da zarade i oko 500 evra mesečno. Taj parametar služi za razmišljanje zašto u mojoj Srbiji gro njih sa fakultetima rade za istu platu kao i moja služavka. Iako mi smetaju visoke cene školovanja moje dece, opsednutost kriminalom, Brazil mi skroz odgovara zbog klime, zbog odnosa ljudi prema životu i zbog posla – kaže Momčilo.

Konkretno u Brazilu je, kaže, najveći problem sticanje radne dozvole.

– Tu se ljudi dovijaju na razne načine i razmišljaju o fiktivnim ženidbama. Brazilcima je nekako neobično da neko iz Evrope želi da živi ovde i da pritom radi za Brazilca za neku običnu platu. Ovde ako nisi vrlo, ali zaista vrlo jak i sposobniji od većine nemaš šta da tražiš. Lično nisam razmišljao o problemima već o rešenjima i danas se osećam kao kod svoje kuće – objašnjava Moma.

Brazilci, priča, vrlo malo znaju o Srbiji.

– Reakcije su ili – pominjanje rata i pitanja da l’ se tamo još ratuje ili Rambo Petković. Nikad se nisam osetio diskriminisanim zato sto sam Srbin kao u Grčkoj na primer i to prihvatanje kao nekog svog me čini srećnim i ponosnim što sam državljanin Brazila. Ne mogu da zamislim da živim na drugom mestu, ma kako voleo moju Srbiju koja me nažalost posle par nedelja smori nekom negativnom energijom – kaže naš sagovornik.

Srpski iseljenici u Latinskoj Americi se i pored velikih udaljenosti retko druže.

– Svi puno radimo al kad se dođe u neki grad gde ima naših obično se družimo. Argentina je predivna, Čile takođe i mogu preporučiti svima koji žele da vide nešto novo, neka dođu ovde bar jednom u životu. Istina, skup je benzin, škole, loše je sređena kanalizacija u gradu Sao Luizu gde živim iako ima solitere i građevine kakvih nema u Evropi… Opet, Brazilci nekako sve prihvataju mirno i polako i prirodno napreduju – kaže Momčilo Nikolić.

Aleksandar Šateles stigao je u Čile sa roditeljima, kako kaže, „daleke 1991. godine“.

– Tri godine ranije smo posetili mog strica koji je živeo u ovoj „uskoj i dugačkoj“ zemlji. Tada to nije bila razvijena država, ali gledali smo je kao zemlju koja nam je nudila mogućnost, a i sigurnost za bolji i mirniji život, daleko od Evrope i nereda koji su se spremali u bivšoj SFRJ. Moji roditelji su otvorili restoran, i držali ga dve godine a zatim je moj otac prešao na teretni transport kamionima od Čilea do Brazila, kroz Argentinu, Paragvaj i Boliviju. Završio sam menadžment turističkih projekta, zatim četiri godine živeo na Patagoniji i tamo se se bavio turizmom, avanturom i mušičarenjem – kaže Aleksandar.

Trenutno radi kao stjuard u jednoj čileanskoj avio-kompaniji.

– Slobodno vreme uvek iskoristim da skoknem do juga Čilea i tamo odmorim uz dobar jagnjeći roštilj, okružen predivnom patagonskom prirodom i naravno da upecam nekog lososa ili pastrmku. U Čile uglavnom dolazi profil Srba koji su u profesionalci inženjeri iz raznih struka (elektro, mašinski, programeri, ekonomski, doktori, itd.). Oni nakon par meseci savladaju jezik i na relativno lak način dođu, za godinu, dve, do vize za stalni boravak sa kojom mogu da počnu da legalno rade. Mogu da vam kažem da ovde život nije lak i nije baš jednostavno doći brzo do posla. Ali s druge strane, profesionalac koji ima posao može za godinu dana da kupi nov auto, a za pet godina čak i novi stan. Bitno je da naši ljudi koji žele da dođu da žive u Čile imaju neku traženu struku, pošto običnim gastarbajterima plaćaju veoma malo, pa su se mnogi naši posle par meseci vratili u Srbiju ili otišli negde drugde – kaže naš sagovornik.

On podvlači da su glavni problemi čileanskih iseljenika što nemaju nikakvo predstavništvo.

– Ambasada je zatvorena pre skoro deset godina kao i u mnogim zemljama Latinske Amerike, a samim tim je otežana mogućnost, na primer, obnove srpskog pasoša koji „mogu“ da obnovim u Buenos Ajresu, a on je 1.500 kilometara daleko od mene. Kažem „mogu“ pošto trenutno u Južnoj Americi nijedna naša ambasada ne izdaje nove pasoše. Mislim da bi država Srbija s obzirom da se već veliki broj Srba nastanio u Čileu u poslednjih 10 godina, morala otvoriti pothitno konzulat jer su trenutno naši u Čileu raštrkani bez ikakve evidencije, čak ne postoji ni tačan popis. Konzulat bi bar jednom godišnje proslavom Dana državnosti okupio sve Srbe, a s druge strane pomogao da se napravi i organizuje neki Klub za početak, gde bi naša deca mogla da uče jezik i upoznaju našu zemlju preko gastronomije, pesme i igre itd. A s druge strane pomoć oko obnavljanja pasoša, ličnih karti, dobijanje srpskog državljanstva, veoma je bitna. Ne treba zaboraviti da je Čile ekonomska sila na ovome kontinentu, zemlja u razvoju željna novih proizvoda. Zato bi naša predstavništva (konzulat) mogla na lakši način da povežu naše firme i tako osveže našu industriju. Srbija ne sme da gleda samo na Evropsku Uniju koja je danas u velikoj krizi, postoje i druge zemlje koje bi rado prihvatile naše proizvode, bez velikih uslova a danas u njima faktički da nema te svetske krize – objašnjava Aleksandar.

Čileanci su, kako kaže, narod koji voli strance.

– A naročito nas Srbe. Gledaju kao veoma dobre i sposobne radnike. U ove prostore je došlo puno srpskih (jugoslovenskih) u prvoj polovini XX veka. Oni su uglavnom naselili sever Čilea i Patagoniju, a na tim područjima ostavili veoma dobar utisak na domoroce. O Srbiji ne znaju puno, većina nažalost nema pojma ni gde smo na mapi, ali kad im kažeš da je Srbija bila deo Jugoslavije, odmah se nasmeju i kažu „aaa Yugoslavia, bonito pais!“ – priča Aleksandar, dodajući da srpski iseljenici u Čileu nemaju klubove niti crkvu gde bi se okupljali, ali se sastanu za velike praznike, posebno za proslavu Srpske nove godine.

Odustaju od pasoša

– Srpskoj javnosti takođe nije poznato da vize za Srbiju moraju da plaćaju i deca i unuci srpskih iseljenika Brazilu. Dok Hrvatska potomcima svojih iseljenika izdaje pasoše po ekspres-postupku i bez formalnosti, država Srbija, preko svojih „diplomatskih predstavnika“, koji često ne znaju ni strane jezike kao partijski kadrovi, tu proceduru komplikuju toliko da mnogi iseljenici uvređeni i zgađeni odustaju od srpskog pasoša. Nije dovoljno što je Srbija ionako u strmoglavom demografskom padu, nego se još otpisuju i oni koji se uprkos svemu i dalje osećaju Srbima navode srpski „Latinoamerikanci“.

Srpska viza košta – 120 dolara po osobi

– Deklarativno, Brazil je za državu Srbiju partner i saveznik: drži joj stranu u međunarodnim forumima, nije priznao Kosovo, nikad sa Srbijom nije bio u konfliktu… U praksi, država Srbija se ponaša ne samo kao da su joj Brazil i Brazilci poslednja rupa na svirali, nego kao da su joj to i srpski iseljenici, njihova deca i unuci koji u Brazilu žive – navodi se u saopštenju Udruženja.

Brazil je, kako navode, zvanično šesta ekonomija sveta i već duže vreme je jedno od najatraktivnijih mesta za strane investicije. Ne samo da Brazilcima nisu potrebne vize za zemlje EU i mnoge druge, već svakim danom sve veći broj Brazilaca turistički obilazi svet .

– Verovali ili ne, srpska viza Brazilce košta 120 dolara (brazilska viza građane Srbije košta 20). Znači, da bi četvoročlana brazilska porodica koja je na proputovanju Evropom samo ušla u Srbiju treba da plati 480 dolara. Čak i kada bi se odlučila na takav trošak, ta porodica, ili bilo ko drugi kome padne na pamet da u Srbiju dolazi, taj dolazak bi trebalo da planira nedeljama i mesecima unapred. Jer, verovali ili ne, procedura za izdavanje srpske vize traje nedeljama i zna da bude neprijatnija čak i od šengenskog pakla koji su godinama prolazili građani Srbije – navodi se u saopštenju.

 

 

(danas.rs)