Home Вести Дијаспора Kako je propalo srpsko lobiranje u Americi

Kako je propalo srpsko lobiranje u Americi

1116

Marko Lopušina  | Šiptari spretniji od Srba. Kada je trebalo Srbija devedesetih nije znala da definiše svoj interes i da ga plasira u SAD, jer je štedela novac za lobiste. A sada je zakasnila se lobiranjem, jer su svi kanali uticaja na Vašington već okupirani od strane Albanaca.

Posle savetodavne odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu, koja je dala za pravo Albancima na Kosmetu da donose dekleraciju o nezavisnosti, prištinski lideri su se redom uputili u Vašington na poverljive razgovore sa američkim političarima. Za razliku od Albanaca, srpski političari nisu ni u svojim najtežim osudama ovog haškog suda pominjali Vašington, jer je isuviše vidljivo bilo da su SAD imale ogroman uticaj na sudije iz Haga.

Stručnjaci za spoljnu politiku, međutim, tvrde da je stav haškog suda posledica i velike političke aktivnosti albanske strane, koja već decenijama ubeđuje SAD i ostatak sveta da žele da stvore svoju nezavisnu državu. Jer, za razliku od Srba albanska politička elita je vrlo ozbiljno shvatila promociju ideje “Kosovo republika” i na njoj radi već decenijama. Profesor Ljubodrag Dimić, jedan od vodećih srpskih istoričara tvrdi da albansko društvo „Vatra” u Bostonu postoji 120 godina i prisutno je u američkom kongresu. A 1962. je u SAD formirana Treća prizrenska liga, koja ima iste ciljeve kao i Prva i Druga prizrenska liga sa kraja 19. veka – odvajanje od Srbije.

Kosovski Albanci lobiranje za svoje interese u Americi godišnje zvanično plaćaju 15 miliona dolara, a nezvanično oko 50 miliona dolara. Bivši kosmetski predsednik Ibrahim Rugova je još 1. aprila 2003. sa kućom „Alston & Bird LLP“ potpisao ugovor na 30.000 dolara mesečno za promociju nezavisnosnog Kosova. Na sajtu američkog Ministarstva pravde taj ugovor se i danas vodi pod nazivom „Republika Kosovo“. Danas prištinskom premijeru Hašimu Tačiju lobi organizacije više nisu potrebne, jer ima direktan ulaz u Belu kuću, Konres i Senat SAD.

Wesley Clark i Richard Holbrooke sa šiptarom Florinom Krasnicijem sakupili milion dolara za pola sata na kampanjskom skupu za Kerija.

Taj albanski interes za promociju separatističkih ideja Srbija je prepoznala tek krajem 20. veka. Devedesetih je Beograd od strane srpskih iseljenika, ali i evropskih prijatelja često kritikovan zato što ne lobira u Americi za svoje interese. Jer, loš status Srbije i nepovoljan odnos zapadnih država prema nama proističe i zbog toga što nismo imali svoje glasnogovornike i zastupnike u američkim državnim institucijama i medijima.

Kada je profesor istorije Radmila Milentijević devedesetih došla iz Njujorka u Beograd govorila da ima uticaj u SAD i da može da promeni američku politiku prema Srbiji. Postala je prvi emigrant sa titulom ministra za emigraciju, ali nije ništa učinila na zastupanju srpskih interesa u SAD. U međuvremenu, početkom devedesetih Lorens Iglberger i Henri Kisindžer, američki političari, tražili su za zastupanje srpskih interesa honorar od pola miliona dolara. Srpska kolonija u SAD i sama Srbija nisu želele da plate tu uslugu, jer su verovali da će „naša istina da pobedi“. Srbi iz Čikaga danas, međutim, priznaju da srpska zajednica u SAD nikada nije ni imala toliki novac.

Miroslav Majkl Đorđević, osnivač Kongresa srpskog ujedinjenja je među prvima u to vreme javno govorio o lobiranju za Srbiju u Americi. I počeo je time da se time. Prvi je doveo patrijarha Pavla da 24. aprila 1990. godine govori u američkom Kongresu o Kosovu i Metohiji. Na pitanje koliko je puta Srbija propustila šansu da nije ranije počne da lobira, Đorđević nam je rekao:

– Često čujem i danas kako ljudi govore da Srbi u Americi nisu ništa uradili, nisu lobirali. Nije tačno, lobirali smo, ali problem je što vi morate da znate zašto lobirate. Mi nismo imali pojma koja je srpska politika – da li Srbija želi republiku u Krajini, da li hoće da zadrži delove Bosne i Hercegovine, da li želi da guramo ugovor sa Tuđmanom u Karađorđevu… Mi nismo mogli da radimo u mraku, bez države koja nije želela da ima ikakve kontakte s nama. Ruke su nam bile svezane. Jedna stvar koju niko nije razumeo u Srbiji jeste da je lobiranje bitno, pogotovo je bilo bitno tokom ratova devedesetih godina. U Srbiji se govorilo: “Istina će da se sazna”. Ali ne može da se sazna, ako drugi neprestano govore laži, a mi ćutimo. I demokratska vlada kada je došla 2000. godine mogla je dosta toga da promeni u odnosu SAD prema Srbiji, ali nije. Šansa je propuštena.

U vreme svoje najžešće aktivnosti Kongres srpskog ujedinjenja je u Vašingtonu imao svoju Kancelariju za lobiranje, koju su vodili Danijela Sremac, potom Majkl Menard i na kraju Mirjana Samardžija, današnja predsednica ove organizacije. Prota Mirko Dobrijević, danas australijsko-novozelandski vladika Irinej, bio je na čelu IOCC, crkvene organizacije pravoslavnih u SAD. A na inicijativu Miroslava Đorđevića početkom 21. veka formiran je i Savez srpskih organizacija, u koji su ušli Kongres srpskog ujedinjenja iz San Franciska, Srpska narodna odbrana iz Čikaga i srpski narodni savez iz Pitsburga. Njihov saradnik bio je Obrad Kesić, savetnik Milana Panića, ali sve ove organizacije nisu imale epohalni uspeh u lobiranju za srpsku stvar, kako se to popularno kaže u Americi.

Wesley Clark i Richard Holbrooke sa šiptarom Florinom Krasnicijem sakupili milion dolara za pola sata na kampanjskom skupu za Kerija.

I Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona kaže da je ključ za uspeh srpskog lobiranja bio da se postave jasni ciljevi Srbije, koje mi ih ni dan-danas nemamo kada je u pitanju Kosmeta i naša pozicija u američkoj administraciji.

– Ne može niko kratko da opiše šta to Srbija hoće od Kosmeta. Je li to ceo Kosmet, podela Kosova i Metohije ili neki status, koji će se definisati kad uđe u EU. To je problem, jer većina u američkoj administracije na koju bi lobisti trebalo da utiču neće moći da shvati šta je u stvari politika Beograda” – objašnjava Kesić.

Kao član Demokratske stranke SAD i njenog Komiteta za etničke zajednice o odnosu Srbije i Amerike imao je prilike da razgovara sa bivšim predsednikom Džordžom Bušom, ali i sa aktuelnim predsednikom Barakom Obamom. U tom svojstvu člana ovog komiteta Obrad Kesić predstavlja Srbe u Americi.

– Kroz stranačke aktivnosti razgovarao sam i sa američkim predsednicima. Oni uglavnom izgovaraju političke parole kao što su ’Srbija je bitna za Ameriku’, ’Treba da učinimo sve da se unaprede odnosi između naših država’” – kaže Obrad Kesić.

Srpski lobi je u SAD početkom 21. veka imao dva kraka – onaj politički i nezvanični, kao i onaj drugi, profesionalni. U prvu kategoriju spada „srpski kokus” u Kongresu. To je grupa za političku podršku Srbiji u kojoj su bili Miroslav Đorđević, Vojin Joksimović, Nikola Kostić, Mirjana Samardžija, tri senatora Džordž Voinović, Milica Melisa Bin i Milorad Rod Blagojević, sva trojica republikanci i 25 kongresmena iz obe američke partije. Kokus je isposlovao da Senat usvoji rezoluciju kojom se Srbiji čestita na podnošenju molbe za prijem u EU i narodu Srbije „aplaudira” na njegovim koracima ka demokratiji, slobodnom tržištu, toleranciji, nediskriminaciji i vladavini prava. Inicijator rezolucije bio je senator Džordž Vojnović.

Na profesionalnom planu, srpski lobista bile su američke firme za javnu promociju. Episkopa Artemije je od 2005. godine plaćao usluge lobiranja dve firmi “Venejbl” i “Skvajer sanders”. Tada nije bilo zvaničnih napora za lobiranje od strane srpske vlade u Sjedinjenim Državama, u vreme kada se američka vlada jasno kretala ka “konačnom rešenju” o statusu pokrajine. Vladika Artemije je 2006. godine zaključio da, ako nema akcije zvaničnog Beograda, nema izbora nego da sam pokuša da uradi nešto da se istina o Kosmetu iznese pred lice američkog naroda. Firme za lobiranje firmi “Venejbl” i “Skvajer sanders” su se borile prvo protiv ukorenjenog mišljenja političara u Vašingtonu da su Albanci dobri, a Srbi loši momci i protiv albanskog lobija, koji je već decenijama finansirao kampanje američkih političara.

– Reakcije na početak rada lobista firmi firmi “Venejbl” i “Skvajer sanders” bile su histerične i kod Albanaca i kod Amerikanaca. Kada su plaćeni lobisti firmi “Venejbl” i “Skvajer sanders” počeli svoju akciju 2006. godine, “Kosovo je Amerikancima značilo samo mesto gde SAD zaustavljaju genocid mirnih Albanaca od strane zlih Srba.” Zbog lobiranja za mnoge Amerikance “Kosovo je danas mesto gde SAD pomaže džihadistima i mafijašima da terorišu hrišćanske Srbe.” Kako procenjuju američki Srbi, kampanja vladike Artemija je bila delimično uspešna, jer su firme “Venejbl” i “Skvajer sanders” dobile konkurenciju iz Beograda – rekao nam je glavni srpski lobista Džim Džatras.

Vlada Srbije je, naime, 2007. potpisala sporazum sa firmom, “Barbor Grifit end Rodžers”, da lobira u njenu korist, sa posebnim referencama na Kosmet. Taj ugovor je vredeo 60.000 dolara mesečno, plus troškovi. Lobisti ove firme su organizovali sastanke iza zatvorenih vrata i nisu imali javne prosrpske aktivnosti u SAD. Vlada Vojislava Koštunice plaćala je 720.000 dolara godišnje ovoj republikanskoj agenciji u trenutku kada je većina kongresmena bila iz redova demokrata. Cilj aranžmana bio je da se spreči proglašenje nezavisnosti. Upućeni u lobiranje tvrde da je agencija “Barbor Grifit end Rodžers” izabrana zahvaljujući slučajnom susretu i poznanstvu jednog vladinog zvaničnika sa Robertom Blekvilom, jednim od čelnih ljudi američke agencije i saradnikom Kondolize Rajs, bivšeg državnog sekretara SAD.

Odluku da se ugovor sklopi donela je Vlada Srbije pod oznakom „poverljivo”. Ugovor je sklopljen na tri godine, ali je raskinut ranije, posle dve godine, nakon što je 2008. godine proglašena nezavisnost Kosova.

U leto 2009. nova vlada iz Beograda unajmljuje drugu firmu “Advensd prektikal solušans” iz Čikaga za  85.000 dolara mesečno, plus troškovi. Ovo je bio čudan izbor, jer ta firma nije imala aktivni sajt, a ni kancelariju u Vašingtonu. A njen vlasnik advokat pred bankrotstvom Milan Petrović je bio poznat, uglavnom kao skupljač fondova za Milorada Roda Blagojevića, bivšeg guvernera države Ilinois. Znatno uglednija američka lobi agencija „Dutko worldwide” je u međuvremenu preko posrednika u Beogradu nudila svoje usluge za poboljšanje imidža i bila je odbijena.

I pored toga što je Blagojević kompromitovan i smenjen, a Milan Petrović iz Čikaga nije pokazao vidljive rezultate svog lobiranje, Vlada Srbije je u proleće 2010. godine sam njim produžila ugovor. Na ovaj dokument je stavljena oznaka državne tajne. Tim ugovorom se novopečeni lobista Milan Petrović obavezao da će za 1.020.000 dolara godišnje preko Ambasade Srbije u Vašingtonu da poboljša diplomatske odnose Srbije sa izvršnim organima u SAD, uključivši i Stejt department, članove Kongresa i „poslovnu zajednicu” u Americi. Ugovor traje godinu dana, a po isteku tog roka automatski se obnavlja ukoliko se obe strane pismeno ne saglase da ga ukinu.

Za koordiniranje celokupnog posla ovlašćeni su Kabinet premijera Mirka Cvetkovića, Ministarstvo spoljnih poslova i Generalni sekretarijat Vlade Srbije. A za sprovođenje ugovora s konsultantskom kućom Milana Petrovića zadužen je lično Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova. Pretpostavlja se da je Milan Petrović prijatelj Vladimira Petrovića iz Čikaga, takođe, bivšeg saradnika guvernera Milorada Roda Blagojevića, koji je imenovan za ambasadora Srbije uz podršku ministra Vuka Jeremića.

Beogradski dnevnik “Borba” je ovim povodom lobiranje beogradske vlade u SAD svojevremeno okarakterisao kao uhodanu šemu za prebacivanje u privatne džepove novca koji pripada građanima Srbije. I pored svih tih napora države da nađe sebi zastupnika u SAD, dr Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga tvrdi da je ostala Amerika neosvojiva tvrđava.

– Sve dok god Srbija ćutke i bez roptanja prihvata svaki ishod na svoju štetu, trajaće težnja za sledećom fazom smanjivanja Srbije na najmanji mogući geografski, ekonomski, kulturni i geopolitički okvir. Reč je o kontinuitetu politike Vašingtona. Osnova te politike je da se bilo koji srpski interes tretira kao nelegitiman, a bilo koji interes okolnih naroda, koji služi ostvarenju ciljeva nauštrb srpskih kao legitiman i vredan podrške. Kao što je Dag Bandal, bivši savetnik predsednika Regana rekao na jednom simpozijumu o američkoj politici na Balkanu: „Nije tačno da je američka politika nekonzistentna i neprincipijelna. Mi imamo jasnu doslednost koja se izražava u tome da bilo šta što Srbi požele, američka administracija će da razmisli pet sekundi i onda će reći da ne dolazi u obzir”.

Naši sagovornici se slažu oko stava da Srbija, kada je trebalo, početkom devedesetih nije znala da definiše svoj interes u SAD i nije plaćala najuglednije lobiste, jer je štedela novac i verovala u istinu, a da je danas zakasnila se lobiranjem, jer su svi kanali uticaja na Vašington već okupirani od strane srpskih protivnika. Uz to srpska kolonija u Americi nema političku i ekonomsku moć da bi se suprostavila agresivnoj antisrpkoj politici SAD.

Zato kada danas dr Srđu Trifkovića, direktora Centra za spoljnu politiku Instituta Rokford u Americi pitate o srpskom lobiju, ovaj nekadašnji komentaror „Vašington posta” i CNN-a iskreno kaže:

– Srpsko lobiranje u SAD ne postoji, jer se naša dijaspora i spoljna politika nalaze u katastrofalnom stanju. Srpska dijaspora ne postoji kao organizovana celina. Ne postoji nikakav autoritet kod srpskih organizacija, koje imaju bombastične nazive, ali i potpuno odsustvo kredibiliteta u Americi. Radio sam studiju koja se zasnivala na bukvalnom prebrojavanju članova svih srpskih društava i organizacija u Americi, u oblasti Čikaga i šire okoline. Na kraju se dolazi do rezultata od oko 13.000 ljudi koji se eksponiraju kao Srbi. Statistička procena je da broj ukupnih Srba ne prelazi pet puta veću cifru. U Čikagu nema više od 50.000 Srba. A to i objašnjava zašto nemamo uticaj na političke i društvene elite zemalje u kojoj živimo – zaključuje dr Srđa Trifković.

SVI SRPSKI LOBISTI

Prema američkim podacima Ambasada Srbije u SAD koristi i agenciju “Jay Footlik” za odnose sa medijima za 281.420 dolara i firmi “Point strategies LLC” kao PR i medijski savetnik za 399.800 dolara. Ambasada koristi i agenciju “Prairie Avenue Advisors LLC” za strateško savetovanje radi poboljšanja diplomatskih i trgovinskih odnosa između Srbije i SAD.

Ministarstvo odbrane SCG je 19. novembra 2003. potpisalo ugovor sa „O’Connor & Hannan, LLP“ na ukupno 12.500 dolara. Ugovor koji je sklopilo Ministarstvo spoljnih poslova sa engleskom kancelarijom „30 Point Strategies, LLC“ vredi 42.000 funti mesečno. Potpisan je 8. oktobra 2008.

SIEPA, vladina agencija za promociju izvoza u SAD tokom 2009. i 2010. godine trošila 460.000 dolara za lobi agenciju „Rasky Baerlein Strategic Communications, Inc.“ i i za agenciju “Daniel Passacantilli” još 12.000 dolara.

Svoje lobiste u SAD imaju i Socijalistička partija Srbije za koju radi firma „Picard, Kentz & Rowe” po ceni od 30.000 dolara mesečno. Milanka, Bogoljub i Dragomir Karić plaćaju firmi „Alcalde & Fay, Ltd.“ 25.000 dolara mesečno da propagira teme slobode govora, ljudskih prava i ekonomija.

SKUPA ULAZNICA ZA SVET

Milorad Dodik i Vlada Republike Srpske su za usluge tri agencije od 2007. godine platili skoro deset miliona dolara. Dodik je angažovao poznate i veoma uticajne agencije za poslove lobiranja. Firma „Quinn Gillespie and Associates”, koji se smatra jednom od najvećih za lobiranje kod članova Kongresa košta 280.000 dolara mesečno. Agencija „Picard, Kentz & Rowe” savetuje Vladu RS, a mesečno je plaćena 290.000 dolara. Za savetovanje oko poslova vezanih za međunarodne zakone firmi „Dewey&La Boenf LLP” uplaćeno je 1.695.789 dolara.

Vlada Crne Gore godišnje plaća 500 hiljada američkih dolara advokatskoj kompaniji „Pejdža Rifa“ za usluge lobiranja u Vašingtonu. Crnogorska vlast je nakon izbora novog lidera SAD Baraka Obame angažovala advokata Pejdža Rifa za lobiranje u američkoj prestonici.

Džejms Džatras, američki lobista za srpske interese

ZAKASNILI SMO U VAŠINGTON

Profesionalni američki lobista koji zastupa srpske interese u Vašingtonu optužen je da je loše radio i da je uzeo 600.000 američkih dolara

Džejms Džatras radi u kompaniji „Skvajer Senders” u SAD. Njega su proletos neki beogradski mediji optužili da je kao saradnik vladike Artemija uzeo 600.000 američkih dolara. Voljan da se brani od ovakve insinuacije Džatras se javio “Areni 92” i izjavio:

– Što se tiče mog ugovora za lobiranje u ime vladike Artemija i srpskog naroda Kosova i Metohije, činjenicu da je njegovo preosveštenstvo to tražilo od mene, a ne od nekoga drugog, uvek ću smatrati za veliku čast.

Radio sam za vladiku Artemija i Srpski nacionalni savet od marta 2006. i to za profesionalnu platu. To se može videti na sajtu Ministarstva pravde SAD. Iako je u ugovoru nominalno stajalo da je trebalo da primam 100.000 dolara mesečno, od marta 2006. do danas primio sam samo 600.000 dolara. Od toga je 40 posto odlazilo na troškove putovanja, objavljivanje oglasa u novinama na Kapitol hilu i na internet sajtovima. Poslednjih meseci morao sam da redukujem reprezentaciju, ali nismo prestali sa radom. Nažalost, to je postala više volonterska aktivnost, jer ne mogu više da trošim vreme na to.

Džejms Džim Džatras je Amerikanca grčkog porekla. Roditelji su ga odgojili u pravoslavlju i ljubavi prema Grčkoj i prema Srbiji. Džatras je od 1994. saradnik Kongresa srpskog ujedinjenja, najveće asocijacije naših doseljenika u SAD. Osnovao je Američki savet za Kosovo, koji je preko svoje internet stranice ”www.savekosovo.org” svakodnevno obaveštavao svet o sudbini Srba na Kosovu i Metohiji. Nastupa od 2006. u medijima širom sveta, odrganizuje konferencije i simpozijume o srpskom pitanju.

Na primedbe kritičara da srpsko lobiranje u SAD nije pokazalo očekivane rezultate i da javnost ne zna šta je to Džejms Džatras konkretno uradio za Srbiju, ovaj lobista odgovara:

– Albanski lobi, sa jako dobrim izvorima finansiranja, prisutan je bio u Vašingtonu dugi niz godina. Mi smo zakasnili i nismo uspeli da obrnemo američki kurs, ali smo Srbiji omogućili poziciju da pruži otpor. Većina sveta je na srpskoj strani – Rusija, Kina, Južnoafrička Republika, Meksiko, pet zemalja EU, veći deo Afrike i Južne Amerike. Kosovo i Metohija nikada neće ući ni u UN, a ni u EU – poručuje Džejms Džatras.

(serbianna)