Srpska zajednica je veoma mala u Peruu – priča nam Mirko Radović – Iz generacije u generaciju su izgubljeni običaji, jezik a uz njih i naš identitet.
Razumem da su migracije, naročito posle drugog svetskog rata, bile veoma komplikovane za naše prve pretke; da bi mogli da napreduju morali su da nauče španski, u početku bez naše crkve koja bi ih okupila ili im pomogla, morali su naporno da rade kako bi preživeli na ovoj strani sveta pa su zato i njihovi prioriteti bili drugačiji. Možda im je zato i bilo tako teško da svojoj deci i unucima prenesu to kulturno nasledstvo, koje samo mi srbi imamo, našu istoriju, kulturu, kuhinju… Po nekad mislim da ono što su najbolje mogli da učine je da pod tim teškim uslovima sačuvaju svoje poreklo dajući svojoj deci srpska imena y zadržavajući naša prezimena.
Definitivno moja radoznalost da saznnam više o mom poreklu i prošlosti, povelo me je da dam sve od sebe i povratim ono što sam izgubio, da posetim moju rodbinu u Srbiji, dobijem Srpsko državljanstvo, da predjem u Pravoslavlje, naučim da pričam Srpski, da ponesem svu ljubav, strast i ponos koj osećam prema Srbiji i Srpstvu i prenesem ne samo cilj da ujedinim srbe u Peruu, počevši od moje dve ćerke koje već imaju Srpsko državljanstvo, nego da uključim i prenesem tu ljubav Peruancima i strancima koji nemaju srpsku krv, i da ih upoznam više sa nama, da upoznaju istinu o našoj istoriji i tako ispravim lošu sliku koju je zapad napravio o nama i koj već decenijama pokušava da nam otme našu zemlju, kulturnu baštinu i ljubav prema otadžbini.
Uvek sam sledio princip rada da je kvalitet važniji od kvantiteta, pa zato i kad se radi o Srpstvu i čuvanju naše kulture imam veoma dobrog saveznika Duška Andjelića. Sa njim ne samo da promovišemo jedinstvo medju Srbima primerom i uključivanjem svojih poslovnih kolega (srba), srpskih potomaka a i naših prijatelja peruanaca, pozivajuši ih na sastanke i ručkove pod pokroviteljstvom njega i njegove supruge Marisol, ali i u aktivnom učestvovanju na skupovima organizovanim u mojoj kući. Tako je Duško pre dve godine predložio ideju da proslavimo Srpsku Novu Godinu, na osnovi našeg Pravoslavnog Julijanskog kalendara.
2011 godine je bilo oko 50 gostiju koji su došli na proslavu a ove već 75. Ovoga puta osim srpskih familija priključili su nam se i naši prijatelji peruanci, koje smo pozvali kako bi upoznali više o nama i našoj kulturnoj baštini.
Ove godine smo organizovali proslavu pod imenom Kosovo es Serbia (Kosovo je Srbija), pomogle su nam Dušanova žena Marisol, moja majka Neli i moja supruga Maricela Slavković. One su naporno radile cele nedelje kako bi uspele da naprave ovu nezaboravnu proslavu. Dušan i Marisol su napravili kompletnu prezentaciju slika, obuhvativši našu prošlost, sadašnjost, prirodne lepote Srbije, sport, našu gastronomiju, o našim naučnicima i intelektualcima a kao centralna tema je bila naša pokrajinu Kosovo i Metohija, istorijska kolevka Srpske civilizacije.
Ja i Duško smo dali dobrodošlicu našim gostima koji su odmah počeli da uživaju u okićenoj sali bojama srpske zastave, narodnoj muzici, napravili smo večeru sa srpskim specijalitetima (pečeno prase, sarmu, sireve, dimljene kobasice, pršutu, itd.). Naši gosti su probali rakiju i dobili kao poklon CD prezentaciju, naleplice za auto sa natpisom Srbija.
Proslava je trajala do 3 ujutru, postizujući naš cilj: “da probudimo Srpska srca, upoznamo bolje našu otadžbinu, nikad ne zaboravimo odakle potičemo i naš simbol: Solo la Unión Salva a los Serbios (Samo Sloga Srbina Spašava)”.
Mirko Radović
Zastupnik Serbios Unidos u Peruu