Apel – Udruženje Srba Latinske Amerike Serbios Unidos

Udruženje Srba Latinske Amerike Serbios Unidos (serbiosunidos.com) pokrenulo je  inicijativu  kojom se od nadležnih u Republici Srbiji zahteva:
1. Jednostrano ukidanje viza Brazilu;
2. Pojednostavljenje procedure za dobijanje srpskog pasoša za decu i potomke naših iseljenika;
3. Elementarno upristojavanje diplomatskih predstavništava Srbije;
4. Unapređenje odnosa sa zemljama Latinske Amerike.

Deklarativno, Brazil je za Srbiju partner i saveznik: drži joj stranu u međunarodnim forumimama, nije priznao Kosovo, nikad sa Srbijom nije bio u konfliktu… U praksi, Srbija se ponaša ne samo kao da su joj Brazil i Brazilci poslednja rupa na svirali, nego kao da su joj to i srpski iseljenici, njihova deca i unuci koji u Brazilu žive.

Iako su ministri inostranih poslova Vuk Jeremić i Selso Amorim još u junu 2010. potpisali sporazum o ukidanju viza, sporazum do danas nije zaživeo u praksi. Formalno, “krivica” je na Brazilu – da bi sporazum stupio na snagu potrebno je da ga ratifikuju parlamenti, a u Brazilu su se u međuvremenu dogodili izbori i promena administracije, pa čitava procedura, koja je bila praktično zaokružena, mora da se ponovi iz početka.

S druge strane, iako bi od odluke o jednostranom ukidanju viza Brazilu najviše profitirala sama Srbija, kao i mnogi obični građani koji bi bili pošteđeni maltretiranja i neprijatnosti, država Srbija u slučaju “velikog latinoameričkog saveznika” ne pokazuje “dobru volju” kakvu je pokazivala prema  članicama NATO pakta, koje su Srbiju bombardovale.

Brazil je zvanično postao šesta ekonomija sveta i već duže vremena je jedno od hit mesta za strane investicije. U doba ekonomske recesije koja trese svet, u Brazilu je nezaposlenost na istorijskom minimumu. Ne samo da Brazilcima  nisu potrebne vize za zemlje EU i mnoge druge, već svakim danom sve veći broj Brazilaca turistički obilazi svet.

U Strategiji Ministarstva spoljnih poslova Srbije (istaknutoj na zastarelom i neažuriranom sajtu http://www.mfa.gov.rs) teorijski se elaborira značaj ekonomske diplomatije u današnjem globalizovanom svetu. Uprkos tome, srpska diplomatija i privreda ne pokazuju ni volju ni sposobnost da u globalnoj utakmici uopšte učestvuju. Da nije tako potencijal ogromnog brazilskog tržista ne bi bio tako olako  bagatelisan. Iako se mnoge zemlje Evropske Unije svojski trude da “kupe ulaznicu” za Brazil, jer u uslovima svetske krize to izgleda kao dobitna kombinacija, zvanična Srbija se zadovoljava beskonačnim ponavljanjem “pro-evropskih” mantri, koje su bez konkretnih dela potpuno ispražnjene od smisla i sadržaja.

I kao da državi Srbiji nije dovoljno što sebi dozvoljava jedan takav luksuz, nego se pored toga dobrovoljno odriče čak i onoga što bi mogla da pokljuca kao “ćorava koka”. Insistiranje na reciprocitetu, odnosno odbijanje da se vize Brazilu ukinu jednostrano, čini apsolutno nemogućim da značajniji broj Brazilaca uopšte uđe u Srbiju i da tu ostave neke novce.( A Brazilci poslednjih godina zahvaljujući povećanom standardu prvi put u svojoj istoriji postaju “masovni turisti”.)

Verovali ili ne, srpska viza Brazilce košta 120 dolara  (brazilska viza građanje Srbije košta 20). Znači, da bi četvoročlana brazilska porodica koja je na proputovanju Evropom samo ušla u Srbiju treba da plati 480 dolara. Čak i kada bi se odlučila na takav trošak (iako za te pare mogu da posete neka druga mesta), ta porodica, ili bilo ko drugi kome padne na pamet da u Srbiju dolazi, taj dolazak bi trebalo da planira nedeljama i mesecima unapred. Jer, verovali ili ne, procedura za izdavanje srpski vize  moze i da  traje nedeljama i zna da bude neprijatnija čak i od šengenskog pakla koji su godinama prolazili građani Srbije.

Horor priče Brazilaca koji su u srpskim konzulatima po Evropi bezuspešno pokušavali da dobiju makar tranzitnu vizu za Srbiju ili onih koji su bez viza vraćani sa granica Srbije (zato što nisu ni slutili da za “prijateljsku” i “bratsku” Srbiju može da im treba viza) nisu poznate srpskoj javnosti.

Srpskoj javnosti takođe nije poznato da vize za Srbiju moraju da plaćaju i deca i unuci srpskih iseljenika Brazilu. Dok Hrvatska potomcima svojih iseljenika izdaje pasoše po ekspres-postupku i bez formalnosti, država Srbija, preko svojih “diplomatskih predstavnika”, tu proceduru komplikuje toliko da mnogi iseljenici uvređeni i zgađeni odustaju od srpskog pasoša.  “Diplomatski predstavnici” Srbije nemaju nikakav moralni problem zbog toga što svojom bahatošću, neznanjem i nesposobnošću sistemski uskraćuju elementarna ljudska i nacionalna prava našim iseljenicima. Njihov državotvorni nivo nacionalne svesti i rodoljublja je takav da se u naplaćivanju viza našim iseljenicima i njihovim potomcima ne vidi ni najmanji problem. Ne zaboravimo da jê pó poslednjem popisu u matici 300 .000 ljudi manje  i da su najvece bogatstvo jedne zemlje ljudi kojih se vrlo lako odricemo.

U isto vreme, “diplomatski predstavnici” Srbije, koji često ne znaju portugalski, španski, pa ni engleski, svoje diplomatske pozicije maltene po pravilu koriste da bi završavali privatne poslove i da bi svojoj deci i članovima porodice sređivali ostanak u inostranstvu i dobijanje stranih državljanstava. Treba li reći da je tako nešto protivno svim i nepisanim pravilima diplomatije i da predstavlja vrhunsko sramoćenje zemlje koja se zvanično predstavlja, ali i nas koji se Srbije nismo odrekli iako živimo daleko od nje? Ko će za ozbiljno da uzima državu čiji se zvanični diplomatski predstavnici od nje odriču na takav način?

S obzirom na dubinu ekonomskog ponora u koji je Srbija gurnuta, nije preterivanje reći da dijaspora, novcem koji svakog meseca šalje svojim bližnjima, održava kakav-takav socijalni mir u zemlji. Šta dobija za uzvrat? Otadžbina se prema nama ponaša kao da ne postojimo! Evidencija o iseljenicima ne postoji, izdavanje najbanalnijih potvrda i dokumenata predstavlja problem neviđenih razmera, naplaćuju nam se vize, naše znanje i iskustvo se bagateliše. Šlag na torti su “diplomatski predstavnici” koji obično nemaju pojma gde su došli, pa u skladu sa tim i deluju.

Katastrofalni rezultati popisa, očajna ekonomska i socijalna situacija, kao i dalje srozavanje ugleda i uticaja Srbije u svetu, signal su da je došlo krajnje vreme da nešto mora da se promeni. Serbios Unidos – Udruženje Srba Latinske Amerike nema nikakve političke aspiracije, niti želi da zauzima bilo koju stranu u aktuelnom sprskom predizbornom prepucavanju i nadgornjavanju.

Mi samo želimo da srpskoj javnosti i establišmentu damo do znanja da postojimo i da se mi Srbije i svojih bližnjih nismo odrekli kao što se zvanična, partijaška Srbija odrekla nas. Ne želimo više da ćutimo dok nas ponižavaju i brukaju i ne pristajemo više da se mirimo sa tim da nam ambasade i konzulati Srbije u Latinskoj Americi (a i drugde) predstavljaju barijeru prema otadžbini, umesto da nam budu najjača spona. Želimo da pomognemo svojim bližnjima i svom narodu koliko je u našoj moći i ne želimo da nam država Srbija i njeni “diplomatski predstavnici” u tome odmažu!

Zahtevamo od Ministarstvo spoljnih poslova Srbije da se ponaša u skladu sa strategijom koju samo proklamuje i da Latinsku Ameriku konačno počne da tretira na dostojan, ozbiljan i profesionalan način. Za početak time što će “otkriti” da Latinska Amerika postoji, da neke od latinoameričkih zemalja upravo doživljavaju ogroman ekonomski i politički bum, da tu žive i rade mnogi naši iseljenici i njihovi potomci, te da u skladu sa tim nikako ne može da bude primereno da se u diplomatska predstavništva u tim zemljama šalju trećerazredni partijski postavljenici bez minimuma kvalifikacija.

Udruženje Srba Latinske Amerike Serbios Unidos (serbiosunidos.com) pokrenulo je  inicijativu  kojom se od nadležnih u Republici Srbiji zahteva:
1. Jednostrano ukidanje viza Brazilu;
2. Pojednostavljenje procedure za dobijanje srpskog pasoša za decu i potomke naših iseljenika;
3. Elementarno upristojavanje diplomatskih predstavništava Srbije;
4. Unapređenje odnosa sa zemljama Latinske Amerike.

Deklarativno, Brazil je za Srbiju partner i saveznik: drži joj stranu u međunarodnim forumimama, nije priznao Kosovo, nikad sa Srbijom nije bio u konfliktu… U praksi, Srbija se ponaša ne samo kao da su joj Brazil i Brazilci poslednja rupa na svirali, nego kao da su joj to i srpski iseljenici, njihova deca i unuci koji u Brazilu žive.

Iako su ministri inostranih poslova Vuk Jeremić i Selso Amorim još u junu 2010. potpisali sporazum o ukidanju viza, sporazum do danas nije zaživeo u praksi. Formalno, “krivica” je na Brazilu – da bi sporazum stupio na snagu potrebno je da ga ratifikuju parlamenti, a u Brazilu su se u međuvremenu dogodili izbori i promena administracije, pa čitava procedura, koja je bila praktično zaokružena, mora da se ponovi iz početka.

S druge strane, iako bi od odluke o jednostranom ukidanju viza Brazilu najviše profitirala sama Srbija, kao i mnogi obični građani koji bi bili pošteđeni maltretiranja i neprijatnosti, država Srbija u slučaju “velikog latinoameričkog saveznika” ne pokazuje “dobru volju” kakvu je pokazivala prema  članicama NATO pakta, koje su Srbiju bombardovale.

Brazil je zvanično postao šesta ekonomija sveta i već duže vremena je jedno od hit mesta za strane investicije. U doba ekonomske recesije koja trese svet, u Brazilu je nezaposlenost na istorijskom minimumu. Ne samo da Brazilcima  nisu potrebne vize za zemlje EU i mnoge druge, već svakim danom sve veći broj Brazilaca turistički obilazi svet.

U Strategiji Ministarstva spoljnih poslova Srbije (istaknutoj na zastarelom i neažuriranom sajtu http://www.mfa.gov.rs) teorijski se elaborira značaj ekonomske diplomatije u današnjem globalizovanom svetu. Uprkos tome, srpska diplomatija i privreda ne pokazuju ni volju ni sposobnost da u globalnoj utakmici uopšte učestvuju. Da nije tako potencijal ogromnog brazilskog tržista ne bi bio tako olako  bagatelisan. Iako se mnoge zemlje Evropske Unije svojski trude da “kupe ulaznicu” za Brazil, jer u uslovima svetske krize to izgleda kao dobitna kombinacija, zvanična Srbija se zadovoljava beskonačnim ponavljanjem “pro-evropskih” mantri, koje su bez konkretnih dela potpuno ispražnjene od smisla i sadržaja.

I kao da državi Srbiji nije dovoljno što sebi dozvoljava jedan takav luksuz, nego se pored toga dobrovoljno odriče čak i onoga što bi mogla da pokljuca kao “ćorava koka”. Insistiranje na reciprocitetu, odnosno odbijanje da se vize Brazilu ukinu jednostrano, čini apsolutno nemogućim da značajniji broj Brazilaca uopšte uđe u Srbiju i da tu ostave neke novce.( A Brazilci poslednjih godina zahvaljujući povećanom standardu prvi put u svojoj istoriji postaju “masovni turisti”.)

Verovali ili ne, srpska viza Brazilce košta 120 dolara  (brazilska viza građanje Srbije košta 20). Znači, da bi četvoročlana brazilska porodica koja je na proputovanju Evropom samo ušla u Srbiju treba da plati 480 dolara. Čak i kada bi se odlučila na takav trošak (iako za te pare mogu da posete neka druga mesta), ta porodica, ili bilo ko drugi kome padne na pamet da u Srbiju dolazi, taj dolazak bi trebalo da planira nedeljama i mesecima unapred. Jer, verovali ili ne, procedura za izdavanje srpski vize  moze i da  traje nedeljama i zna da bude neprijatnija čak i od šengenskog pakla koji su godinama prolazili građani Srbije.

Horor priče Brazilaca koji su u srpskim konzulatima po Evropi bezuspešno pokušavali da dobiju makar tranzitnu vizu za Srbiju ili onih koji su bez viza vraćani sa granica Srbije (zato što nisu ni slutili da za “prijateljsku” i “bratsku” Srbiju može da im treba viza) nisu poznate srpskoj javnosti.

Srpskoj javnosti takođe nije poznato da vize za Srbiju moraju da plaćaju i deca i unuci srpskih iseljenika Brazilu. Dok Hrvatska potomcima svojih iseljenika izdaje pasoše po ekspres-postupku i bez formalnosti, država Srbija, preko svojih “diplomatskih predstavnika”, tu proceduru komplikuje toliko da mnogi iseljenici uvređeni i zgađeni odustaju od srpskog pasoša.  “Diplomatski predstavnici” Srbije nemaju nikakav moralni problem zbog toga što svojom bahatošću, neznanjem i nesposobnošću sistemski uskraćuju elementarna ljudska i nacionalna prava našim iseljenicima. Njihov državotvorni nivo nacionalne svesti i rodoljublja je takav da se u naplaćivanju viza našim iseljenicima i njihovim potomcima ne vidi ni najmanji problem. Ne zaboravimo da jê pó poslednjem popisu u matici 300 .000 ljudi manje  i da su najvece bogatstvo jedne zemlje ljudi kojih se vrlo lako odricemo.

U isto vreme, “diplomatski predstavnici” Srbije, koji često ne znaju portugalski, španski, pa ni engleski, svoje diplomatske pozicije maltene po pravilu koriste da bi završavali privatne poslove i da bi svojoj deci i članovima porodice sređivali ostanak u inostranstvu i dobijanje stranih državljanstava. Treba li reći da je tako nešto protivno svim i nepisanim pravilima diplomatije i da predstavlja vrhunsko sramoćenje zemlje koja se zvanično predstavlja, ali i nas koji se Srbije nismo odrekli iako živimo daleko od nje? Ko će za ozbiljno da uzima državu čiji se zvanični diplomatski predstavnici od nje odriču na takav način?

S obzirom na dubinu ekonomskog ponora u koji je Srbija gurnuta, nije preterivanje reći da dijaspora, novcem koji svakog meseca šalje svojim bližnjima, održava kakav-takav socijalni mir u zemlji. Šta dobija za uzvrat? Otadžbina se prema nama ponaša kao da ne postojimo! Evidencija o iseljenicima ne postoji, izdavanje najbanalnijih potvrda i dokumenata predstavlja problem neviđenih razmera, naplaćuju nam se vize, naše znanje i iskustvo se bagateliše. Šlag na torti su “diplomatski predstavnici” koji obično nemaju pojma gde su došli, pa u skladu sa tim i deluju.

Katastrofalni rezultati popisa, očajna ekonomska i socijalna situacija, kao i dalje srozavanje ugleda i uticaja Srbije u svetu, signal su da je došlo krajnje vreme da nešto mora da se promeni. Serbios Unidos – Udruženje Srba Latinske Amerike nema nikakve političke aspiracije, niti želi da zauzima bilo koju stranu u aktuelnom sprskom predizbornom prepucavanju i nadgornjavanju.

Mi samo želimo da srpskoj javnosti i establišmentu damo do znanja da postojimo i da se mi Srbije i svojih bližnjih nismo odrekli kao što se zvanična, partijaška Srbija odrekla nas. Ne želimo više da ćutimo dok nas ponižavaju i brukaju i ne pristajemo više da se mirimo sa tim da nam ambasade i konzulati Srbije u Latinskoj Americi (a i drugde) predstavljaju barijeru prema otadžbini, umesto da nam budu najjača spona. Želimo da pomognemo svojim bližnjima i svom narodu koliko je u našoj moći i ne želimo da nam država Srbija i njeni “diplomatski predstavnici” u tome odmažu!

Zahtevamo od Ministarstvo spoljnih poslova Srbije da se ponaša u skladu sa strategijom koju samo proklamuje i da Latinsku Ameriku konačno počne da tretira na dostojan, ozbiljan i profesionalan način. Za početak time što će “otkriti” da Latinska Amerika postoji, da neke od latinoameričkih zemalja upravo doživljavaju ogroman ekonomski i politički bum, da tu žive i rade mnogi naši iseljenici i njihovi potomci, te da u skladu sa tim nikako ne može da bude primereno da se u diplomatska predstavništva u tim zemljama šalju trećerazredni partijski postavljenici bez minimuma kvalifikacija.