Između slepe ljubavi i strasne mržnje

Priča o beogradskim demonstracijama koje su se otele kontroli i o Brazilcu Andreu i Peruancu Fernandu koji su se u to vreme zadesili na ulici… Priča u svoje vreme nije smela da bude objavljena u “Politici”. Procenite zašto…

“Neredi na ulicama posle mitinga trajali su duže od šest sati… Demonstranti su probili kordon policije i pokušali da razvale prozore ambasada bacajući kamenice i baklje. Policija je intervenisala i počela da potiskuje demonstrante. U povlačenju, demonstranti su bacali kamenje i upaljene baklje na policiju, čupali saobraćajne znakove, lomili semafore i automobile, izvaljivali žardinjere… U Urgentni centar primljeno je više desetina povređenih policajaca i civila…“

Susret sa direktorom Muzeja bio je srdačan. Kao i uvek. Na sličnim smo talasnim dužinama, nije potrebno veliko objašnjavanje. Svakog četvrtka sam samostalni kino-operater u zaboravljenom muzeju. Nije baš kino, ali nema veze. Sa DVD-a puštam južnoameričke filmove koje ovde niko nikad nije video. Posle projekcija vodim male razgovore sa gostima.
“Radite program sutra?”, upitao me je direktor samo što sam srknuo kafu u njegovoj kancelariji. Intonacija pitanja je bila takva kao da se odrečan odgovor podrazumeva.

 ”Zašto ne bismo radili?, pravio sam se lud. Pružio sam mu novine i prstom pokazao vest: “Film Bosanova – jedna muzička revolucija u Muzeju”.
“Sve je spremno…”

“Pa, biće te demonstracije…” Direktorov ton je sada zvučao više molećivo.

“Mi ne idemo…”
“Ok…ako tako hoćete. Ali, vodite računa…”

Nije hteo da staje na put mom volonterskom entuzijazmu. Predosećao je elementarnu nepogodu.

Četvrtak popodne. Centar je blokiran. Prevoz ne radi. Iz daljine odzvanja eho mitingaškog ozvučenja. “Silnici žele da se odreknemo sebe, mi im nikada nećemo ispuniti želju…” Huk mase. Sporednim ulicama pešačim ka Muzeju. Grad je pust.

Portir mi otvara kapiju Muzeja.
“Misliš da će neko da dođe?”, pita me dobronamerno.
Jedan po jedan, skupilo se pet ljudi. Plus specijalni gosti – Andre, Brazilac, i i Fernando, Peruanac. Oni su diskutanti. Odgovaraju na pitanja posle filma.

Posle pitanja i odgovora specijalni gosti i ja krećemo ka Robertovom baru na Zelenom vencu. Idemo zaobilaznom trasom. Na ulicama su sad već i kordoni policije. Liči na neobjavljeno vanredno stanje. Elementarna nepogoda iz direktorovog predosećaja stuštila se tamo gde je bio huk. Još nije stigla do nas.

Robertov bar je zaključan. Zovem ga telefonom.
“Ne mogu do centra. Blokiran je most. Nema autobusa…”
Jebi ga. Ništa od druženja. Šta sad? Najbolje da zbrišemo kući. Dosta je bilo zabave za večeras… Ali..

Već u Jug Bogdanovoj upadamo u gužvu. Tamo je uvek gužva. Pijaca, tezge – “devize, devize… kese, torbe, kese…ajmo žene pet gaće za 100 dinara…” – nakupci, šverceri, preprodavci, početne i krajnje stanice autobusa. Ovaj put nema autobusa, nakupaca, švercera… Samo masa. U gomilama. Visok napon. Elektricitet u vazduhu. Sevaju varnice. Takneš i opali te struja.

Dva pijana mamlaza na sred ulice pokušavaju da se tuku. Više liči na rvanje. Refleksi su im omlitaveli od previše rakije. Zaobilazimo ih u širokom luku. Stepenicama se penjemo u Brankovu. Tu je “Užička republika”. Slobodna teritorija. Svako radi šta hoće. Neograničena sloboda. Oboreni kontejneri. Srča. Razlupani kiosci. Razlupan Mekdonalds.

Osmatram. Nepogoda je sad na Terazijama. Kuda da krenemo i da ostanemo suvi? I na broju? Prilazimo mladiću i devojci koji su u nekim uniformama. “Oficiri” Crvenog krsta. Deca. Nemaju ni 20 godina. Tresu se k’o zečevi. Oni su jedina uniformisana lica u ovom rejonu. Ako ne računamo pljeskavičare.

“Kako je na Terazijama? Kako da dođemo do Radio-Beograda?” pitam.
“Nemojte na Terazije, idite okolo” – odgovaraju uglas. “Ali, nemojte da se spuštate prema Železničkoj stanici. Tamo je užas… Sad smo došli odande.”

Krećemo ka Obilićevom vencu. U hodu bivam inaugurisan u neformalnog vođu naše trojke. Imam najbolje kvalifikacije. Jedino meni je srpski maternji. Ne moram da im pričam da drže jezik za zubima. Brzo kapiraju.

Dospeli smo u onaj vic o zeki koji beži iz Bosne jer tamo štroje medvede. “Dok dokažem da sam zec, odoše muda.” Džaba što pričate španski i portugalski, kome ćete i kako to sad da dokazujete… Moramo da se evakuišemo iz vica sa svim ekstremitetima. Onda ćemo da se smejemo. Taj vic je smešan samo ako nisi ti taj zec.

Kod zgrade Tanjuga Fernando skreće levo, ka svojoj kući, Andre i ja desno, ka našim kućama. Zmaj Jovinom izlazimo na Knez Mihailovu. Ljudi ima, zvuka nema. Sablasno zloslutna tišina. Umesto da nastavimo Zmaj Jovinom i isparimo iz centra zbivanja, đavo nam ne da mira. Koračamo prema Ruskom caru…

Posmatramo komešanje ispred sebe. Puca izlog parfimerije. Pucaju i drugi izlozi. Ekipice ulaze unutra i oslobađaju robu. Defetisti samo posmatraju. U tišini. Mi prolazimo dalje.

Posle 15-20 metara, negde kod knjižare “Geca Kon”, shvatamo da smo krenuli pogrešnim putem. Ispred nas je nešto nalik bojnom polju. Od “Beoizloga” masa se trčećim korakom razliva u tri pravca. Okrećemo se za 180 stepeni. Sranje! Iz pravca Kalemgdana nam u susret hita kolona policajaca sa isukanim pendrecima.

Vidim frku u Andreovim očima. Frka je prelazna. Ne želim da ga nosim na duši. Bosanova u Muzeju je bila moja ideja. Andre je bio specijalni gost. Boy from Ipanema… Moramo što pre da se izgubimo. “Nemoj da trčiš”, tiho mu kažem i povlačim ga za jaknu da bi usporio. Ne treba privlačiti pažnju. Sad smo dva glinena goluba na brisanom prostoru.

Izšetali smo iz objektivnog vremena. Sekunde traju duže. Pedesetak metara kao maraton. Korak po korak, dokopasmo se Zmaj Jovine. Tu diskretno zavrnusmo prema Vasinoj, brzim hodom dođosmo do Braće Jugovića, pretrčasmo Francusku, Zetskom stigosmo do Cetinjske, popesmo se do Radio-Beograda i zađosmo u Hilandarsku. Kad smo ušli na sigurno, zaključali smo kapiju. “Uh… Ko to kaže da bosanova nije uzbudljiva?”

Andre je doneo pivce za živce. Kucnuli smo se. “Sarava!” Pozvao sam mamu.
“Kako si…?”
“U jednom komadu.”
“Šta se to dešava?”
“Imam grč u stomaku.”

Deset godina sam na demonstracijama živeo. Bilo ih je bezbroj. Po suncu, kiši, snegu, ledu. Malih i velikih. Tužnih i veselih. Tihih i bučnih. Optimističnih i pesimističnih. Organizovanih i dezorganizovanih. Spontanih i dirigovanih. Studentskih i građanskih. Onih koje su rađale nadu i onih koje su bile krik beznadežnosti. Mirnih i nemirnih. Sa kordonima i bez kordona. S pendrečenjem i suzavcem i bez pendrečenja i suzavca. Uvek sam znao gde je linija razgraničenja. Ko smo mi i ko su oni. Gde se beži, kad treba da se beži.

Ništa više nije tako jasno. Brana je pukla, gnoj kulja. Ne možeš da ne ugaziš. Tu smo, di smo. U nebranom grožđu. Treba da ga poberemo. Da sačuvamo glavu na ramenima. I da sečemo uši da bi skrpili život koliko-toliko udoban za život.

“Dan posle” srećem Hektora, bivšeg cimera. Hektor je iz Ljeide, gradića u unutrašnjosti Katalonije. U Beogradu predaje i španski i katalonski. Kada ga neko pita odakle je, da li je Španac ili Katalonac, odgovara “Peninsula Iberica”. Iberijsko poluostrvo. Pitam ga kako mu prija novorođeno “vekovno” prijateljstvo između Srba i Španaca. Odgovara mi stisnutim, kiselkastim osmehom. “Prija…” Ne može da sakrije zabrinutost. Nije zgodno biti stranac tamo gde se tovi nacionalna histerija.

Kao Španac, Hektor je sada “naš osvedočeni vekovni prijatelj”. Kao Katalonac, Hektor je potencijalni “Branković i mrski neprijatelj”. Hektor je dovoljno dugo ovde da je naučio kako je tanka granica između beskrajne ljubavi i zaslepljujuće mržnje. Između mahanja “prijateljskim” barjakom i sečenja ruke sa tim istim barjakom koji je preko noći postao neprijateljski. Između ushićenja i razočarenja.

Šta ako sad na španskim izborima pobedi partija koja će priznati ono što “ne sme da se prizna ni po koju cenu”? Hoće li Hektor postati neprijatelj?

Hektor zna da je beskrajna ljubav slepa. Da začas može da proguta. Ili da se preokrene u svoju suprotnost. Zato se ne prepušta talasu. Ne skače u more beskrajne ljubavi. I dalje stoji na obali Iberijskog poluostvra. Više voli čvrsto tlo pod nogama.

Fernanda ne sretoh otkako je skrenuo levo kod zgrade Tanjuga. On je programer i od svih mesta na svetu baš je ovde došao . Hteo je na drugu stranu, prst sudbine ga je dovukao ovamo. Našao je srpsku službu za srpsku platu. Sa takvom službom i takvom platom skrpio je koliko-toliko udoban život.

Sad je vlada države čiji je on – sasvim slučajno i ne svojom voljom – državljanin, priznala ono što vlada ove države nikako i nikada ne može da prizna.

Da li je Fernando i dalje prijatelj? Meni jeste. I on i ja smo dovoljno nisko u “hijerarhiji” da ne moramo da prekidamo diplomatske odnose. Mi smo obični smrtnici i biće dovoljno da ostanemo ljudi.

Predrag Dragosavac

(serbios unidos)