Brazilija, grad ekstrema

Brazilija je grad izgrađen tamo gde ranije nije bilo ničega. Rođena je pre 50 godina udarcem krampa po sprženoj crvenoj zemlji i rečima „…biće ovde“.Bila je snoviđenje političara s hrabrim i naivnim idejama  o svojoj zemlji, a osmislili su je ljudi koji su želeli da stvore novi model života za novi svet, zasnovan na principima reda, efikasnosti i socijalne pravde. Planirana je tako da postane dom nacionalne prestonice i jednog miliona birokrata koji bi njom upravljali. Danas, međutim, ima populaciju veću od dva miliona ljudi. Bila je i ostala grad kontradiktornosti i paradoksa.

Urbanistički ju je osmislio Lusio Kosta, a arhitektonski ju je projektovao Oskar Nimajer. I jedan i drugi bili su predvodnici modernizma ili „internacionalnog stila“ u Brazilu i sledbenici švajcarskog arhitekte Le Korbizjea. Korbizje se zalagao za koncept kuće kao mašine za življenje, za gradove napravljene od nebodera i velikih parkova, za stambene blokove na „pilotisima“ sa modularnim strukturama, trakastim prozorima i funkcionalnim osnovicama. Kosta i Nimajer nisu samo stvarali grad, već su zamišljali i sâmo ljudsko biće koje će tu živeti, raditi, proizvoditi, stvarati i napredovati. Zbog svega toga, živeti u Braziliji znači živeti u korbizjeovskom snu.

Nije neuobičajno da Braziliju spominju i kao autoritaran, skoro fašistički grad, jer nameće način života koji je duboko  nekompatibilan sa iskustvom i kompleksnošću društva. Odsustvo uličnih uglova, osnovne referentne tačke urbanih sredina, jedan je od uobičajenih izvora štosova o iskustvu življenja u Braziliji. (“Posao je odličan, odlično je plaćen, ali ne mogu da ga prihvatim…“ „Pa, zašto?“ „Ne mogu da živim u gradu bez ćoškova!“)

Pošto je stvorena od nule, bez limita i prirodnih granica, i izgrađena u centru zemlje kontinentalnih razmera, Brazilija naprosto nema ljudsku dimenziju, što samo pothranjuje njenu autoritarnu prirodu. Kilometarske esplanade vladinih zgrada, sjajne palate od belog mermera koje se uzdižu iznad sterilnih betonskih tržnih centara, nesrazmerni spomenici koji oivičavaju horizont, šire se duž ogromnog platoa sa uvek prisutnim nebom u pozadini, sve su to posledice bezgranične ambicije i odsustva odmerenosti.

Gradovi su živi organizmi i razvijaju se kroz organski proces. Brazilija, međutim, nije izgrađena da se razvija. Rođena je spremna, sa vizijom budućnosti kakva je postojala 1950-ih i sa nešto megalomanskih snova o nacionalnom razvoju kao pokretačkoj energiji. I zato joj nedostaje toplina, druževnost, i spontani elementi gradskog života, sa pijacama, komercijalnim kvartovima, teatarskim četvrtima i kafeima po ćoškovima. Sve je organizovano po sektorima – ako hoćete da idete u pozorište, idete u pozorišni sektor (sever ili jug); ako vam treba hotel – idete u hotelski sektor (sever ili jug). Ona je živi testament tendencije čovečanstva da se zarad ostvarenja utopije distancira od ljudskog bića.

Bez obzira na to Brazilija je poseban grad. U neizrečenoj odbrani grada, Oskar Nimajer kaže kako Brazilija nekome može da se sviđa ili ne sviđa, ali da niko ne može da kaže kako je video nešto nalik njoj. To je grad u potpunoj harmoniji sa prirodom, stambene jedinice su razdvojene dobro održavanim, bujnim parkovima, jezero Paranoa, stvoreno ljudskom rukom, pruža zadivljujući pogled iz većine delova grada, a nebo, koje je po Lusiju Kosti brazilski okean, je sveprisutno i oduzima dah.

Arhitektonska rešenja zamišljena su zbog monumentalnosti i estetskog  ugođaja, ali u mnogim slučajevima nedostaje im praktična dimenzija, kao što su adekvatna ventilacija i termalna izolacija. Iz istog razloga izvorno staklene fasade morale su da budu naružene stotinama rashladnih uređaja (erkondišna).

„Futuristička“ katedrala koju je projektovao Nimajer, a inženjerski „sklopio“ Žoakim Kardoso, nesumnjivo je jedna od najlepših, ako ne i najlepša građevina u Braziliji. Njen paradoks je što joj idejni tvorac zakleti ateista, čovek koji se dan danas, u svojoj 101. godini, izjašnjava kao komunista.

Klima u gradu je prijatna, mada u suvoj sezoni vlažnost vazduha može da bude na saharskom nivou. Veliki broj parkova i društvenih i sportskih klubova podstiče zdrav način života i aktivan porodičan život.

Još je rano da bi se znalo da li je Brazilija uspeh ili promašaj. Uostalom, to i nije toliko značajno. Njeno stvaranje je značajno doprinelo razvoju srednje-zapadnog Brazila, koji na drugi način nije (i ne bi bio) dotaknut zbog geografske šeme brazilskog kolonijalnog procesa. Iz godine u godinu kvalitet života takođe se takođe približava onom u konvencionalnim gradovima.
Međutim, Brazilija ostaje grad ekstrema, prema kome je nemoguće biti ravnodušan, jer prosto traži jaku reakciju. Kao što je ukrajinsko-brazilska spisateljica Klaris Lispektor (Clarice Lispector) napisala: Kada bih rekao da je Brazilija lepa odmah bi zaključili da u njoj uživam. Ali, ako kažem da je Brazilija slika moje nesanice, na to će se gledati kao na optužbu.“

ANDRE DE LIMA