Brazil: Između beleze i tristeze

Koliko god da ste pripremljeni, prvi susret sa Brazilom je šok. Svejedno gde ste sleteli. Skala lične percepcije jednostavno nije podešena na takav (urbani) pejsaž. Šta je to što tako iznenađuje? Nije ni lepota, ni egzotika. Više je to “neobičan” ugao pod kojim je prelomljena (post)industrijska civilizacija.

Svako putovanje ima predistoriju, svoje kako i zašto. Predistorija mog puta u Brazil je trajala i trajala. Ujna je živela u São Paulu od sredine pedesetih do sredine sedamdesetih; ona nas je sve u porodici uvela u Novi svet – pričama, hranom, muzikom…. Zahvaljujući njoj, Brazil je uvek bio neki topli objekat žarkih boja koji se nalazi tu negde. Kad je počela beskrajna jugoslovenska tragedija, postao je još bliži. Neki su išli u Kanadu, neki na Novi Zeland, moji su išli ka Brazilu. Rođačka kolonija je rasla. Poziv je bio otvoren… Ali, bilo je daleko, bilo je malo vremena i još manje para…

Predistorija se tu ne završava. U Beogradu sam stvorio svoj lični Brazil. Sa Tjagom Silmanom iz Belo Orizontea i Andreom de Limom iz Rija vodio sam radio-emisiju Brazilska čorba. Puštali smo brazilsku muziku i čavrljali o svemu i svačemu… svake subote, duže od pet godina. Postali smo bliski drugari, a ja sam neosetno zaronio u univerzum brazilske kulture.

Brazil me je intrigirao i mimo radija i porodično-drugarskih veza. Od kad je Jugoslavija raskomadana, kopkalo me je kako to da u Brazilu rasno-etnička mistura (mašavina) radi, a na Balkanu navodno nije moguća. Ideju o kulturnom kanibalizmu baštinio sam kao svoju i pre nego što sam uopšte saznao za Kanibalistički manifest Osvalda de Andradea. (Andradeova osnovna teza bila je da snaga brazilske kulture leži upravo u tome što je kanibalizovala uticaje sa raznih strana i od njih stvarala novi kvalitet).

U emisiji i svojoj glavi, stvorio sam jedan utopijski Brazil. Kad-tad morao sam da se suočim sa realnošću. Tad se desilo kad sam napunio 40. Iz jeseni sam krenuo u proleće. Boingom Singapur Erlajnsa iz Barselone.

*****

Svaki veći internacionalni aerodrom danas je Pekićev Hitrou iz Besnila. Ljudi sa svih strana sveta na kratko se zadese u istom prostoru, kao privremeno grupisani atomi. Očešu se jedni o druge u redu za pretres, popiju kafu u aerodromskom kafeu, uriniraju u istom toaletu… Sat, dva kasnije su hiljadama kilometara daleko.

I u takvom vavilonskom okruženju gde je sve protočno i nestalno može da se omiriše odredište – u redu za čekiranje prtljaga. Tu upoznajete saputnike. Ispred mene – beli bračni par u skupoj garderobi sa šarom. Iza mene – pogureni crnac u ispranoj rolci sa brdom torbi i čoporom dece. I jedni i drugi pričaju portugalski. U tom redu se završava hegemonija engleskog.
Brazilci se ukrcavaju polako. Nigde ne žure. “Tranquilo… Tranquilo…”  Ne uzbuđuju se zbog kašnjenja. Elegantne stjuardese u “Sarong Kebaya” uniformama (nalik tradicionalnoj singapurskoj nošnji) strpljivo čekaju i dočekuju. Decentni smešak sleduje svakom putniku.

One se putnicima obraćaju na engleskom. Sa promenljivim uspehom. Kad dođe do truckanja u vazduhu, reč uzima nasnimljeni glas i apeluje na portugalskom: “Vratite se na svoja mesta, por favor, i vežite pojaseve!” Iako traje 11 sati, let je neočekivano prijatan. Uprkos kasnijem uzletanju, prizemljenje je tačno na vreme. U Brazilu je pet sati manje nego u Evropi.

Iz zategnutog singapurskog Boinga, ulazi se u katakombične hodnike Aerodroma Guaruljos. Nije najjasnije kuda na pasošku kontrolu, kuda na druge letove. Administrativni formulari su samo na portugalskom. Policajac oklembešenog držanja i mrzovoljno-sumnjičavog izraza lica snima. Traži mi pasoš.

“Šta je razlog vašeg dolaska u Brazil?”

“Imam familiju ovde.”

“Koliko ćete ostati?”

“Dva meseca.”

“Gde cete odsesti?”

“Pa, kod familije…”

“Aha…”

Pravi dramsku pauzu, naglas čita adresu upisanu u formular i bez reči mi pruža pasoš gledajući već ka onima iza mene.

SAD su u potpunosti “kodifikovane”, države su „standardizovane“. Brazil nije, to je ime u jednini koje označava mnoštvo. “Svako može da nađe Brazil za sebe”, kaže jedna izreka. Ima bar četiri različita Brazila: “evropski” jug, industrijski centralni-jugoistok, “crni” severoistok i Amazonija.

Njujork i Los Anđeles su na dva suprotna kraja zemlje i kontinenta, a ekonomska i politička moć disperzovani su pó čitavoj teritoriji. Rio je na samo 430 km od São Paula; Belo Orizonte je deo istog trougla, dok su Kuritiba (Parana) – južnije i Vitorija (Espirito Santo) – severnije, deo malo šireg kruga, ali i dalje blizu, pogotovo imajući u vidu ogromne razmere zemlje. To je najrazvijeniji, najgušće naseljeni i najvibrantniji deo Brazila. Čovek tu ima osećaj “atomskog jezgra”, kao da se nalazi na osi oko koje se sve okreće. Van jezgra sve je drugačije – sporije, ređe naseljeno, siromašnije… S tom razlikom da je u Brazilu sever “južniji i tužniji” od juga.

Udaljenije države su i (medijski) “van fokusa”, kao Robin Vilijams u Vudi Alenovom Hariju van sebe: mutne su i slabije se vide; kad ste van Brazila, one potpuno nestaju iz vidnog polja. Iako São Paulo i Rio imaju potpuni medijski monopol na projekciju brazilske stvarnosti, prava kolevka brazilske kulture i brazilstva uopšte je Baija, na severoistoku. To je i danas Brazil u esencijalnoj, nerazblaženoj formi. Tu su se najpre susreli svetovi: Indijanci, Evropljani, Afrikanci…  Države dalje na severu, ali i na zapadu, kao da postoje samo na mapi za vremensku prognozu.

*****

Koliko god da ste pripremljeni, prvi susret sa Brazilom je šok, pogotovo ako je prva stanica Sao Paulo. Skala lične percepcije jednostavno nije podešena na takav (urbani) pejzaž. Šta je to što tako iznenađuje? Nije ni lepota, ni egzotika. Više je to “neobični” ugao pod kojim je prelomljena  (post)industrijska civilizacija. Okvir je isti, slika šušti – od “čudne” arhitekture, novosvetovskog manjka istorije, tropskog ambijenta, opipljivih ostataka kolonijalizma i robovlasništva…

Najupečatljivija karakteristika pejzaža koji vas dočekuje je kontrast između nebodera i favelaških skarabudževina. To upada u oči već iz aviona. A kad se kroči u Novi svet, doživljaj jaza između postojećih paralelnih svetova, koji su toliko blizu da izgleda kao da se jedan na drugi naslanjaju, postaje fizički. Bar kod nekoga ko je odrastao u društvu koje egalitarnost ipak nije slavilo samo deklarativno.

Do pré neku godinu Brazil je bio zemlja sa najneravnomernijom raspodelom bogatstva – pedeset posto populacije sa podnožja društvene pirâmide imalo je koliko jedan posto onih sa njenog vrha. Kada se taj statistički podatak prvi put doživi uživo, efekat je ne kao prst u oko, nego kao pesnica u glavu. Za dizanje iz nokdauna treba vremena.

Atlantska prašuma je oguljena, kao i drvo pó kojem je Brazil nazvan. Artefakti i simboli modernog doba pristigli sa civilzacijom i civilizovanjem su ograde, bodljikave žice, žice sa strujom, visoki zidovi. Nalaze se svuda – u gradovima, uz puteve, na moru, u selima. Zemlja je ogromna; deluje kao da je uzduž i popreko ograđena, pregrađena, zagrađena. Neograđeni javni prostori su kao minijaturne oaze. Kao rezervati. I kao što Indijance preostale u to malo preostalih zooloških vrtova Atlantske prašume ubijaju, ubijaju se, milom ili silom, i te mini-oaze (poput kultnog bioskopa Bellas Artes u Sao Paulu). Logika zemlje kao ograđene fazende i javnog prostora kao šoping-mola gazi bez milosti i saosećanja….

Zgrade podsećaju na tvrđave u zoni konflikta. Bez ausvajsa ne može ni da im se priđe. Prilazi, hodnici, parkinzi, liftovi – pokriveni su kamerama. “Nasmeši se, kamera te snima”, jedan je od duhovitih stikera koji stoje uz neke kamere. Kamera je toliko na svakom koraku da bi trebalo stalno da se smejete.

Zgrade imaju portire. Portiri su u isto vreme i stražari, samo što se tako ne kaže. Lepše zvuči kad su samo portiri. Na monitorima u portirnicama ide non-stop reality-show sa svih ulaza, hodnika, liftova, ćoškova; portiri pritiskom na dugme dižu kapije garaže i otvaraju vrata zgrade i kad ulazite, i kad izlazite. Gost ne može da uđe bez polaganja računa: ko si, šta si, kod koga ideš…

Paranoja od provalnika i pljačkaša je konstanta – od juga do severa, od sela do velegrada. Uprkos svim zidinama, kamerama, obezbeđenjima, i u manjim mestima, gde se živi pó kućama, i u kondominijumima, koji su utvrđena gradska naselja sa privatnim kućama ili zgradama, noću se zaključavaju vrata soba, na prozore i metalne zastore se stavljaju katanci.

*****

Kada se uđe iza brava i katanaca, brazilska porodica živi svoj svakodnevni život. Teško je definisati prosečnu brazilsku porodicu. U društvu isparcelisanom socijalnim i klasnim podelama, proseci postoje samo unutar grupe kojoj se pripada. Nemoguće je mešati babe i žabe. Bankovni konto i vlasništvo nekretnina određuju ko su babe, a ko žabe. Prvi žive u svojim stanovima i kućama, drugi budže budžake po periferijama i favelama. Prvi (obično) imaju auto po glavi (odraslog) člana porodice, drugi se cimaju u neudobnim autobusima. Prvima deca idu u privatne škole, drugima u državne ili uopšte ne idu u školu. Prvi rade i za sebe, drugi skoro isključivo za druge.

Verovatno nije netačno ako se ustvrdi da i jedni i drugi iza sedam brava i sedam katanaca čuvaju upravo svoje porodice, uže i/li šire. U kuću se ne poziva svako; bilo ko još manje. Kuća je zaštićena teritorija na koju se puštaju samo bliski i najbliskiji. Bliskih i bliskijih može da bude prilično. Veoma je uobičajno da se na porodičnim okupljanjma – vikendom, praznikom ili o slavljima (venčanja i sl.) – okupe i druže sve generacije horizontalno i vertikalno (bake i dede, deca sa porodicama i prijateljima, unuci i unuke sa svojim devojkama i mladićima).

Utisak je kao da je ta proširena porodica osnovna društvena ćelija, najjača zaleđina u društvu gde bez jakih leđa dosta toga ne ide glatko ili ne može. Nekad se posao, o čemu god da je reč, lakše završava preko proširene porodice nego regularnim putem. U Brazilu se to zove žeito brazileiro (jeito brasileiro). Žeito je sličan onome što je u Srbiji patentirano devedesetih kao snalaženje.

Svakodnevni radni ritam je takav da članovi porodice, čak i kad žive zajedno, nemaju previše vremena za viđanje i druženje. Radi se bukvalno od jutra do sutra. Stereotip o lenjim Brazilcima (više) ne stoji. Produktivnost nije vrhunska, vreme provedeno na poslu jeste.

Ne radi se uzalud. Kupovna moć je porasla. Mnogi gunđaju na skupoću, malo-malo pa su neki štrajkovi, ali deluje kao da “mašina” melje punom parom i da se u pogledu životnog standarda stvari kreću napred.

*****

Kada se priča o porodici, nemoguće je ne spomenuti jednu unikatnu “kulturno-ekonomsku jedinicu”. Empregada kao da je deo porodice, a ipak nije. Ona je kućna pomoćnica, sluškinja, ili kako god. Pojam je neprevodiv, pošto ta “institucija” u Evropi ne postoji u tom vidu…

Empregade rade pó kućama puno radno vreme. U većim i bogatijim kućama bude i više od jedne empregade. Idu u prodavnicu, na pijacu, kuvaju, peglaju, čiste, čuvaju decu…

Priroda odnosa “domaćina” i empregade je “mutna”, racionalna na brazilski način. Empregada često ima ključ od stana, a da “domaćini” obično pojma nemaju gde ona živi; empregada provodi više vremena sa decom nego roditelji ili bilo ko drugi, a obično nije među zvanicama za dečije rođendane; empregada kuva i sprema, a obično ne jede za istim stolom sa domaćinima. (Nekad čak ne jede ni istu hranu.)
U zgradama postoje dva lifta: društveni (social), vodi do ulaznih vrata stana; servisni, vodi do ‘prostorije za kućne poslove’ (area de servicio). Empregade idu ovim drugim. Zakon zabranjuje segregaciju te vrste. Praksu i dalje uređuju tradicija i stare navike. Novo je da su empregade zaštićene zakonom – imaju zagarantovani minimalac (oko 300 evra), uplaćuje im se socijalno i zdravstveno osiguranje…

Za srednju klasu (i sve iznad nje) zaposlena posluga se podrazumeva.

*****

Sistem je postavljen tako da se podrazumeva i mnogo druge, mahom uslužno – slugeranjske, radne snage. Njen karakter je u suprotnosti sa idealom efikasne racionalne organizacije. Taj ideal je u Brazilu razvodnjen. Sistem sistemski proizvodi nepismene i polupismene. Njihova funkcija je da svojim mizerno plaćenim radom amortizuju nefunkcionalnost sistema.

Socijalizam je pátio od toga da zarad pune zaposlenosti izmišlja nepotrebna radna mesta, kao što je npr. osoba koja pritiska dugmiće u liftu hotela. Brazil je primer razvijenog kapitalizma sa sličnim felerom. Izvori fenomena su potpuno različiti.

Gradovi hronično pate sa prostorom za parkiranje. Posao armije flanelinja koji drežde na ulicama je da vozačima pokazaju prazna mesta, da im pomažu pri parkiranju i da pogledavaju na parkirane automobile (jer znaju da ispare “dok si rek’o keks”). Za to im se udeljuje sića; oni od te siće hrane svoje porodice.

Zgrada, tj. njeni stanari, pored nekoliko portira-stražara zapošljava i čistačicu – i to puno radno vreme. Stanari iznose smeće samo do plastičnih kanti u pomoćnom hodniku na svom spratu, a čistačica bar dva puta u toku radnog vremena to skuplja i iznosi. Metla i briše po difoltu, i kad nema šta.

Danijel iz Novog Sada, koji je već 7, 8 godina u ugostiteljskom biznisu (sa brazilskim partnerom jedno vreme je vodio Restoran “Servia” u Vila Madaleni u São Paulu) priča kako maltene svaki restoran mora da ima  prevodica porudžbina. Kuvari su često polupismeni i nepismeni i kad ne bi bilo prevodioca, gosti bi dobijali nešto deseto od onoga što su poručili. Epilog je da posao za dvoje ili maksimalno troje ljudi, radi petoro. Lošije nego što bi radilo dvoje ili troje kvalifikovanijih; ali, kvalifikovaniji, opet, ne bi radili za kikiriki.

Primera ima još. Reč je naprosto o produženom trajanju logike trutovskog tipa robovlasništa koji su u Brazilu inplantirali Portugalci (a od koga su u krajnjoj instanci  najviše koristi izvlačile moćnije evropske sile). Nije bilo ni najmanje želje da se ulaže u infrastrukturu i modernizaciju – tu su bili robovi… Ta logika danas dolazi u koliziju za zahtevima ubrzanog razvoja i novih tehnologija, ali pokazuje neverovatnu žilavost i prilagodljivost.

*****

Ima dosta istine kad vam kažu da su brazilski gradovi slični jedan drugom – kad vidiš jedan kao da si vídeo sve. Razlikuju se teren i prirodno okruženje; polazni urbanistički princip je identičan: crkva, ispred crkve četvorougaoni trg, i onda ulice koje se koncentrično šire pod pravim uglom. (Postoje izuzeci druge vrste, poput Brazilije, ali kao da i oni samo potvrđuju pravilo.) Što je grad više rastao, to je više odstupao od pravih uglova.

“Brazilski gradovi kao da ne evoluiraju sa protokom vremena; samo se transformišu”, zapazio je Levi Stros pre više od pola veka. Sao Paulo je najupečatljiviji primer neviđenih transformacija.

To je danas grad-monstrum. Levijatan. Betonska prašuma. Zastrašujući i fascinantan u isto vreme. Zgradama i zgradurinama ne samo da se ne vidi kraj, nego se ne da naslutiti ni red po kojem su složene.

Kad se nađete u tom betonskom lavirintu, pitanja naviru: Gde su granice? Da li grad može da raste u beskraj? Da li je život u urbanom okruženju po definiciji superiorniji od ruralnog, kako smo učeni? Koliki je rok trajanja betona? Šta će od ovoga ostati kad civilizacija koja je ovo podigla iscrpi svoje resurse ili se zapetlja u čvorove koje sama stvara?

Živeo sam u Njujorku neko vreme, obišao sam dosta velikih evropskih gradova, ali nikad, bukvalno nikad, od jednog grada nisam cvikao kao od São Paula. Nisam bio siguran ni u sebe (da li ću biti sposoban da se tu snađem?), ni u njega (da li će me progutati?). Nisam i dalje.

Ogroman je. Haotičan. Nezauzdan. Divlji i nepripitomljen. Gužva je prirodno stanje. Svaki dan ulicama prokrstari između pet i sedam miliona vozila. (Da bi saobraćaj koliko-toliko bio stavljen pod kontrolu, uveden je i sistem “par-nepar”.) U hodnicima metroa “u špicevima” postoje “ograničenje brzine” i uniformisani službenici koji “regulišu saobraćaj” – pešaka je toliko da mogu da se izgaze. Buka i škripa su cvrkut ptica. Saobraćajni špicevi su dan; otupljivanje špiceva je noć.

Dopremanje do posla i nazad svakog dana glođe sate i sate života. To je žeton za igru u fliperu velegrada. Igra traži žrtvu. Žrtva, kao u šahu, može da stvori “aktivnu poziciju”, prednost na šahovskoj tabli života. Može da bude i uzaludna. Darvinistička borba najočiglednija je na auto-stradi. Bespoštedna vožnja kao uslov opstanka. Ako je nekom nejasno gde su Fitipaldi, Pike i Sena oštrili svoje instinkte, treba da se provoza ulicama São Paula; javiće mu se istog časa.

Jedini način da se gužvi koliko-toliko doskoči je – helikopter. Ni nad jednim gradom u svetu ne leti toliko helikoptera kao u Sao Paulu. Saopaulskim bogatašima helikopter je kao taksi. Bogatstvo saopaulskih bogataša je perverzno veliko; tako ga i troše.
Kad mu se malo uđe pod kožu, San Paulo može i da se razneži, kao King Kong. Ima svakakvih plezira da ponudi. Ali…moraš tačno da znaš šta tražiš. Grad je užasno prostran i razuđen. Istorijski centar je degradirao. Posle sumraka se tamo ne zalazi. U isto vreme, grad je izrodio više drugih centara van centra. Izrodio je i mali milion šoping-molova. Oni su u velikoj meri preuzeli funkciju javnih prostora.

Nema besciljnog šetanja po ulicama i zujanja od mesta na mesto: “nećemo ovde, ajdemo tamo.” Neizvodljivo je. Na mesta se ide planski. Kad negde dođeš, tu si, nema više mnogo mrdanja.

*****

U poredjenju sa São Paulom, Rio je, kad se u njega stvarno uđe, dečija pesma. Ulazak kroz predgrađa iz kojih se more ni ne naslućuje traje. Grad za koji kažu da je predivan (maravilhoso) oseti se tek kad se konačno dođe do “Južne zone”. Naslonjenost na Okean daje osećaj otvorenosti i širine. Sa okeana duva povetarac. Sa brda, za koja su zakačene favele, dolaze oluje. Svaki put kad dignete pogled uvis izgleda preteće, kao da će svakog časa da pljusne. Ili je možda reč samo o subjektivnom doživljaju?

Favele su u Riju mnogo vidljivije. Samim tim i prisutnije. Njihov čemer i jad su u direktnoj korelaciji sa moralnim visinama, inventivnošću i skrupuloznošću brazilskih elita. Treba imati veliko srce, mnogo mudrosti i uložiti mnogo truda da se u prebogatoj zemlji kakva je Brazil tako veliki deo populacije drži u takvim neuslovima. Brazil nije stvarao koncentracione logore; njegov doprinos modernoj istoriji destruktivnosti su favele.

U Riju, materijalni i društveni status obrnuto su proporcionalni nadmorskoj visini na kojoj se živi. Najbogatiji su najbliži moru. More još nije ograđeno žicom. Plaža je mesto susreta, kakvog takvog. U Riju je 59 plaža. Mesta ima za svakoga. Zna se dobro gde je kome mesto.

Faveladosi i šljakeri su svoji na svome tamo gde je Guanabara zaliv najprljaviji, kraj lučko-industrijske “zone norte” (severna zona). Srednja i viša klasa su južnije, u svojim krajevima: Ipanema, Kopakabana, Leblon, Lemi… Svaka plaža je dalje podeljena na sektore. Orijentiri su spasilački punktovi – “postos” . Svaki posto okuplja različitu ekipu – roditelji sa decom idu na Leblon, intelektulanci i umetnici na Ponto Nove na Ipanemi…

Vikendom, po lepom vremenu, a pogotovo leti kada nigde sem pored mora ne može da se diše, na plaže nagrne masa. Šljakeri iz “zone norte” sa porodicama spuštaju se južnije, autobusima. Pošto im za to treba večnost, iz autobusa izađu već na prvim stanicama – na Kopakabani i Ipanemi… Domaći ih nazivaju farofeirosima, što je pežorativan izraz sličnog značenja kao paradajz turisti. Farofa je brašno od manđioke koje se masovno koristi, a farofeirosi navodno dolaze na plažu sa spremljenim “lanč-paketima”, da prave gužvu i prljaju.

U peščanom ambijentu odigrava se karakteristična brazilska društvena podela rada: jedni se sunčaju, kupaju, surfuju, igraju odbojku i pokazuju svoja osunčana tela; drugi su prirodno tamni i znoje se prodajući osunčanima piće i hranu; treći kradu i pljačkaju; četvrti su gringosi. Fascinantno je koliko razni stranci koji dolaze u Rio često nisu svesni gde su došli. Znaju da se ponašaju toliko glupo i naivno, kao da prosto žele da ostanu bez npr. skupih kamera sa kojima se šepure.

U Riju je veoma lako skrenuti s puta i skliznuti u ulicu ili kvart gde se, u određeno doba dana ili određenim danima, ne zalazi solo. I tu je centar grada najproblematičniji. Radnim danima u radno vreme ima sveta; kad padne mrak i nedeljom je sablasno. Ne mora nužno da vam zapreti životna opasnost da bi se osetili veoma, veoma neprijatno.

Policijskih punktova ima kao u zoni konflikta. Nemoguće je i pohvatati koja je koja policija. Ima ih više i nisu pod jedinstvenom komandom. Patrole mrkih pogleda sa mašinkama na gotovs špartaju gradom u blindiranim bornim kolima. Taj prizor za konsternaciju ovde izaziva samo ambivalentost. Na nekim mestima prisustvo policije uliva kakvu-takvu sigurnost.

Osećaj sigurnosti je varljiv. Treba stalno da budeš u pripravnosti, da držiš četvore oči otvorene, da planiraš gde ideš, kako ideš, kako ćeš se da se vratiš…

“Ja sam navikao da slobodno šetam ulicom u bilo koje doba dana. Zamara me ova povećana borbena gotovost”, prigovaram Gustavu, poznaniku iz Rija.
 “Meni je to prirodno stanje. Živimo sa tim od kad znamo za sebe ”, odgovara mi on.

Linije klasno-socijalnog fronta u Riju se ipak prelaze. Osim plaža, ljudi još hodaju i sreću se po ulicama i trgovima, ne samo u tržnim centrima. Oseća se preplitanje i prožimanje. Grad ima i duh grada, ne samo veličinu.

Muzika je emanacija tog duha. Brazilska muzika je najbogatija muzička riznica sveta. Rio je njen najveći rudnik. Tačka u kojoj se Brazil ukršta i sa sobom, i sa svetom.  Iz tog intenzivnog susreta Južne Amerike, Afrike, Evrope, Severne Amerike… rađali su se šoro, samba, bosanova, tropikalija…

Duh tog susreta i tih susreta u Riju živi. Najviše u Lapi. To je danas grotlo Rija. Živo je svaki dan, petkom i subotom kad je lepo vreme masa sveta je i na ulici i u klubovima. Mesta sa muzikom je na desetine, ako ne i stotine. Najčešće se čuju samba, rok, i baile-fank. Čudno sazvučje. Kakofonija koja daje nadu da je u Brazilu moguć i grad kao mesto susreta svetova, a ne samo njihovog sudara.

*****
Karl Dojč definiše naciju kao grupu ljudi koju ujedinjuje zajednička zabluda o poreklu i zajednička netrpeljivost prema susedima. Mnogo je različitih definicija nacije. Uglavnom se tiču zajedničkog doživljaja porekla, prošlosti, suseda, drugih…

Brazilci se u njih teško uklapaju. Njihova predstavu o poreklu je veoma maglovita. Znaju nešto o tome odakle su došli njihovi roditelji ili roditelji roditelja. Najčešće je to znanje na nivou šture, izlizane informacije. Ideja o “prapostojbini” i dubina istorijskog sećanja ne postoje. Istorija je plitka. Ni za takvu se ne mari mnogo.

Jedini pravi rat Brazil je vodio protiv Paragvaja, još u 19. veku (1864. do 1870.) i to kao član “Trojne alijanse” u kojoj su bili još Argentina i Urugvaj. Nikome od saveznika taj rat, praktično genocid nad Paragvajcima, ne služi na čast. Posle toga Brazil nikad nije bio u ratu.

O susedima danas nema neke jasne predstave. Zgodno je da su tu, kao tržište za brazilsku robu; premali su da bi bili ozbiljniji konkurenti. Argentina je nekad bila pandan i parametar. Poslednjih godina Brazil se toliko odlepio, da “nisu više u istoj ligi”, kako to vole da kažu brazilski novinari. Argentinci su rivali još samo u fudbalu. Samo tada može da se govori o odbojnosti prema susedima.

Ima li onda tu nacije sem kad se igra fudbal sa Argentincima? Ima… Kad ide novela! A pošto novele idu non-stop, dileme nema…  Ako su evropske nacije izmišljotina štampe, Brazil je izmišljotina radija i televizije.
Diktator Žetulio Vargas tridesetih godina je koristio radio da bi od “feudalizovane” konfederacije stvorio čvršću i koherentniju celinu. Tada je i samba uzdignuta u nacionalni simbol.

Danas je televizija dominantni medij (i sa trenutnim nivoom (ne)pisemenosti biće to još zadugo). Dominantna i specifično brazilska TV-forma je – novela. (I drugi prave novele, ali ih prave na drugačiji način.) Brazilska novela je strip za mase u tv formatu. Ima više novela tokom dana i svaka oblikuje svoju ciljnu grupu. Novela “u devet” oblikuje Brazil… Nju ovako ili onako gledaju svi. Ako ste je propustili na televiziji, saznaćete novosti u novinama; ako ne pročitate u novinama, čućete prepričavanje…

Pošto novela ide svakog dana sem nedelje, nedeljama i mesecima, njeni junaci vam, hteli to ili ne, pré ili kasnije postaju ukućani. Novela prati sijaset likova i svi su na neki način povezani, sudbine im se prepliću… Tu su zaljubljivanja, odljubljivanja, varanja, spletke… Novela je brazilska “fabrika snova”, u njoj i najluđe ideje i primisli postaju stvarnost…

Pratili Brazilci novelu ili novela Brazilce… na kraju nije ni toliko važno. Rezultat je da je život u mnogo čemu kao novela. Može da bude slatkast, može da bude mnogo velikih i patetičnih reči bez pokrića, može da bude ljubavi i razočarenja… Ali, stalno je akcija, stalno se nešto valja iza brda…i na kraju se “nešto veliko” stvarno i dogodi. To je možda ono što je u Brazilu najlepše. Ovde se aktivno živi i sanjari…a neki snovi se još uvek ostvaruju.

Predrag Dragosavac