Stručnjaci uvek dobrodošli

Aklimatizaciju i prilagođavanje olakšala je činjenica da je nekadašnja SFRJ sa Brazilom imala potpisan sporazum o priznavanju i nostrifikaciji diploma

Brazil je emigrantska zemlja, mada ne na način kao što su SAD ili Kanada. Kolonizacija je bila drugačija. Došlo je više robova, bilo je više mešanja Evropljana, Afrikanaca, Indijanaca, i intenzitet imigracije je mnogo više varirao. U poslednjih nekoliko decenija bila je u stagnaciji pošto je kapija za ulazak stranaca bila spuštena rigidnim zakonima.

Sada imperativ razvoja i manjak visokokvalifikovanih radnika pišu amandmane i ponovo spuštaju barijere. Evropljanima i Amerikancima Brazil više nije kraj sveta ni zadnje dvorište, nego sve poželjnije odredište za profesionalnu karijeru i život. Za naše ljude današnji Brazil može da bude posebno atraktivan – nije još uređen kao Evropa ili SAD, ali u njemu, ako dolaziš iz Srbije ili sa Balkana, nisi građanin drugog ili trećeg reda. Tu si građanin onog reda do kog se probiješ znanjem, radom, sposobnošću, visprenošću… Mesta nisu numerisana.

DALMATINCI PROKRČILI PUT

Koliko ima naših u Brazilu? Kada su dolazili? Kako su se snalazili? Kakav je bio njihov doprinos stvaranju brazilske civilizacije? Svaka priča o našima u Brazilu pre ili kasnije dođe do tih pitanja. Na neka je moguće odgovoriti. Na neka nije, jer egzaktnih podataka nema. Ako je nekad i vođena nekakva evidencija o jugoslovenskim imigrantima i njihovim potomcima, posle komadanja Jugoslavije to više nije bio slučaj. Srpska ambasada, na primer, za to i ne mari.

“U suprotnom bi valjda bar novogodišnju čestitku poslali”, kažu u udruženju Srba Latinske Amerike “Serbios Unidos”.

Koliko god da ih je ukupno došlo, Jugosloveni su za brazilske standarde oduvek bili mala i periferna zajednica. U dvestamilionskoj populaciji nekoliko hiljada, pa i desetina hiljada rasutih na ogromnom prostoru, sitni su maltene kao prašina. Ipak i kao takvi deo su opšte priče o Brazilu i brazilskoj emigraciji, još više o diskontinuitetima i ćorsokacima našeg istorijskog narativa i ponoru na kraju ćorsokaka.

Prvi Jugosloveni koji su organizovani stigli u Brazil bili su Dalmatinci – Blaćani i Velalučani sa ostrva Korčule 1925. godine. Brodom “Zaton” koji je isplovio iz Prigradice otišli su za Đenovu, gde ih je čekao parobrod “Sofija”, koji je poslala brazilska država. Tih 150 putnika bili su prethodnica mnogo masovnije seobe koja će uslediti.

Brazil je 1924. godine preko nekih pomorskih društava pokrenuo propagandu za useljavanje. Uslovi su bili jasni: mogla se useliti samo porodica s najmanje tri člana; članovi porodice nisu smeli da budu stariji od 50 godina; prednost su imale porodice sa više dece; “glavar” porodice morao se baviti poljoprivredom jer je trebalo da rade na plantažama kafe u državi Sao Paulo.

Za mnoge Dalmatince Brazil je bio sve drugo samo ne “zraka smješećeg sunca”. Mahom su radili teške fizičke poslove koje su do juče radili robovi na plantažama kafe, u rudnicima, po šumama (kao drvoseče). Živeli su u kućama bez staklenih prozora, spavali na podu, nekad i zajedno sa stokom. Zbog uslova u kojima su ti ljudi živeli i radili, i Kraljevina SHS će u jednom trenutku privremeno zabraniti dalje iseljavanje svojih državljana u Brazil. Ipak samo u toku jedne godine i samo sa Korčule u Brazil se iselilo oko tri hiljade ljudi.

Dalmatinci koji su u Brazilu ostali počeće polako korak po korak da se pomeraju sa plantaža u rastuće gradove. Nisu poput Japanaca stvorili neki svoj sistem rada i organizacije, verovatno za tako nešto nisu bili u prilici, nego su se uglavnom uklapali u one postojeće “trudbeničko-proleterske”.

Krajem pedesetih, uz pokroviteljstvo socijalističke Jugoslavije, oni će biti okupljeni u Društvo prijatelja Jugoslavije, osnovanog u Sao Paulu. Jedna od inicijativa društva bilo je podizanje spomenika Josipu Brozu Titu u Kampinasu 1982. godine. Spomenik još stoji, i to odmah pored Kenedija. To su jedina dva spomenika stranim državnicima u tom gradu koji je jedan od najrazvijenijih u zemlji. Društvo će početkom devedesetih promeniti naziv u Društvo prijateljstva Dalmacije i Brazila. Nikad, međutim, neće postati baštinik nacionalizma, verovatno i zato što početkom devedesetih, kako svedoče neki od onih koji su tu svraćali, skoro da više nije bilo onih koji govore naš jezik.

DOLAZAK SRBA

Neposredno posle Drugog svetskog rata u Brazilu će se obresti i prva značajnija grupa Srba koji su napustili zemlju još tokom rata.

“Neki su došli zajedno i sastali se u okolnim zemljama, drugi su se našli ovde, ali su svi imali nešto zajedničko – usvojili su Brazil kao svoj novi dom”, stoji na ostatku sajta “Srpskog kluba”.

Reč je bilo o nekoliko desetina porodica, monarhističko-antikomunističke orijentacije, tako da im je zajednički bio i odijum prema komunističkoj Jugoslaviji.

Ni “Srpskog kluba” više nema, većina njegovih osnivača više nije među živima, a kuća gde mu je bilo središte je prodata. Do poslednjeg dana na počasnom mestu je stajala bista Draže Mihailovića. Priča o srpskoj antikomunističkoj emigraciji u Brazilu pomalo podseća na Kusturicin “Andergraund”. Usled daljine, nedostatka informacija, ali i veoma ideologizovanog pogleda na svet, njihova percepcija jugoslovenske stvarnosti je bila veoma pomerena. Čekali su Engleze i nisu ih dočekali. Kraj komunizma neki jesu, ali je otadžbina tada postala nešto sasvim drugo. Uprkos tome što je ta inicijalna srpska zajednica bila sastavljena od obrazovanijih ljudi izraženih nacionalnih osećanja, ni njihovi potomci uglavnom nisu sačuvali jezik i neku bliskiju vezu sa maticom.

Osamdesetih godina se operisalo podatkom od oko 40.000 jugoslovenskih iseljenika i njihovih potomaka “poreklom uglavnom iz Dalmacije, najviše sa otoka Korčule”. Oni su za zvaničnu jugoslovensku politiku osamdesetih bili “izuzetno divni, pošteni i rodoljubivi ljudi koji čine čast našem imenu i poreklu”, “koji nikad nisu imali posla sa policijom”, “koji grade most prijateljstva između stare i nove domovine”.

IZBEGLICE IZ JUGOSLAVIJE

Devedesete donose jedan novi kvalitet u odnosima. Iako su, kao što je ranije spomenuto, vrata Brazila u to vreme bila formalno zatvorena, statistički radari zabeležili su dolazak  Jugoslovena. U početku nije bilo reči o klasičnim iseljenicima, već o ljudima koji su od rata i zahuktalog ludila bežali glavom bez obzira, a nisu imali vremena, strpljenja ili uslova da čekaju dugotrajniju proceduru za odlazak u Kanadu, Australiju ili SAD.

Brazil im je prvu pomoć pružao izbegličkim statusom, koji je onda postupno vodio ka dobijanju papira. Birokratija nije preterano cepidlačila, s “jugoslovenskog Marsa” padali su uglavnom visokoobrazovani. I za mnogo manje poklone iz vedra neba u Brazilu se zahvaljuju božjoj darežljivosti.

Još jedna slučajnost je dodatno olakšavala aklimatizaciju i prilagođavanje Jugoslovenima sa diplomom – SFRJ je od ranije sa Brazilom imala potpisan sporazum o priznavanju i nostrifikaciji diploma. Po tom osnovu Brazil će tokom devedesetih u svoj sistem ugraditi značajan broj stručnjaka: lekara, inženjera, fizičara, hemičara, arhitekata iz Jugoslavije, ponajviše iz Srbije. Čista kolateralna dobit i za jedne i za druge.

Šlepovanje na dotični sporazum trajalo je do druge polovine devedesetih, ali će se dinamika dolaska visokoobrazovanog kadra iz Srbije u Brazil nastaviti i po završetku ratnog ciklusa. Kvalitativna novina je u tome što ulaznica za Brazil više nije izbeglička viza nego studentska razmena, postdiplomske studije ili u skorije vreme zaleđina poslodavca (čiji pravnici rešavaju administrativne zavrzlame). Krajnja konsekvenca je ista – u Brazilu danas živi i radi značajan broj vrhunskih stručnjaka koji su formirani u Srbiji.

Postoje još dva kanala kojima su naši ljudi u novije vreme mogli legalno da stignu do Brazila – brakom sa brazilskim državljanima i unošenjem kapitala (propisana suma bila je 100.000 dolara), što je ipak bila retkost. Karakteristika većine srpskih iseljenika, pa tako i onih koji su dolazili u Brazil, jeste da su se u svet otiskivali kao golje, sa minimalnim materijalnim sredstvima. Ima i onih koji su u Brazil ušli sa turističkim vizama i po njihovom isteku ostali ilegalno, da bi posle nekog vremena dočekali opštu legalizaciju ilegalaca. Ne treba potceniti ni broj naših koji su do stalnog boravka u Brazilu došli preko zatvora zbog šverca droge. Izgleda kao da od svih naših ljudi u Brazilu upravo ti poslednji, kriminalci, dobijaju najviše pažnje srpskih medija i najveći angažman od strane srpske ambasade.

SARADNJA

Za razliku od drugih zajednica u Brazilu (japanske, nemačke, italijanske itd.) koje bukvalno igraju posredničku ulogu između stare i nove domovine u različitim oblastima počev od ekonomije, ovde je praktično nemoguće govoriti o ekonomskoj ili kulturnoj konkretizaciji izgrađenog mosta prijateljstva. Nivo ekonomske razmene između socijalističke Jugoslavije i Brazila bio je veoma skroman. Jugoslavija je uvozila kafu, Brazil je uvozio šljive, i na tome se manje-više završavalo.

Nivo ekonomske razmene Brazila i Srbije i dalje je zanemarljiv. U Srbiji verovatno malo ko pamti da je 2003. godine brojna delegacija srpskih političara i privrednika o državnom trošku obilazila latinoameričke zemlje uključujući i Brazil. “Cilj posete delegacije SCG Latinskoj Americi jeste, između ostalog, i predstavljanje nove državne zajednice na tom kontinentu, kao i stvaranje uslova za povratak preduzeća iz SCG na latinoameričko tržište i obnavljanje tradicionalno dobrih odnosa nasleđenih od bivše SFRJ”, stoji u Betinoj vesti iz tog vremena. Problem sa vestima te vrste jeste što u Latinskoj Americi nije bilo nijednog dopisnika, pa svedočanstva o tome kako je stvarno izgledalo to predstavljanje državne zajednice nikad nisu ni mogla da ugledaju svetlost dana.

A imalo je mitske dimenzije, kao i dolazak Blaćana 80 godina ranije. Bilo je to prvo predstavljanje demokratske i evropske Srbije u zemlji kontinentalnih koja je u to vreme već doživljavala ekonomski bum. “Ti privrednici nisu imali pojma gde su došli. Uz to neki od tih matoraca bili su više zaokupljeniji muvanjem mladih Brazilki, nego biznisom. Ni prisutni Brazilci nisu bili relevantni”, siže je prisećanja jednog od naših prisutnih Brazilaca.

Drugo prisećanje pak osvetljava sadržaj formulacije “stvaranje uslova za povratak preduzeća iz SCG na latinoameričko tržište i obnavljanje tradicionalno dobrih odnosa nasleđenih od bivše SFRJ”. Koraci su sledeći: preduzeće iz Srbije iskazuje zainteresovanost da se vrati, ili bolje reći da uđe na brazilsko tržište. Vrbuju “našeg čoveka” iz dotične struke koji već duže živi u Brazilu. Hteli bi da im taj neko bude “agent”, da stupi u kontakt sa preduzećima iz struke, da ih poseti, predstavi proizvode, napravi posao. Takav projekat pored ostalog podrazumeva špartanje kolima širom Brazila i dosta nečijeg vremena. Srpsko preduzeće neće da plati ni za benzin. Hteli bi da im se tržište otvori, a da oni ne maknu prstom. Treba li reći kakvi su bili rezultati?

“Institucionalni odnos” prema našima takođe je paradigmatičan.

Srbija ni u jednoj ambasadi na čitavom južnoameričkom kontinentu nema mašinu za izdavanje novih pasoša. Iako se širi u ogromnoj zgradi na ogromnom placu u Braziliji, koji su nasleđeni iz Titovih vremena, Ambasada Srbije u Brazilu dvanaeste godine trećeg milenijuma nema čak ni svoj internet sajt. U današnje doba to je kao da se nema lična karta, osnovni dokaz o identitetu. Zar onda može da čudi što većina Brazilaca nema pojma da nešto što se zove Srbija uopšte postoji? Obrazovaniji znaju gde je to otprilike, ali ne baš tačno – jedna od zemalja bivše Jugoslavije koje su toliko sitne da na karti sveta ne može da im stane celo ime.

U Federalnoj policiji, gde se produžuje viza, na listi zemalja koju kompjuter nudi od opcija postoji samo Jugoslavija.

Bez obzira koliko to “jeretično” može da zazvuči, iz brazilsko-latinoameričke perspektive odavno počivša komunistička Jugoslavija i dalje deluje življe i prisutnije od svih ovih novih demokratskih, evropskih i tržišno orijentisanih entiteta. Jugoslavija se iz Brazila i u Brazilu još vidi. Nove realnosti, države nastale na njenim razvalinama, iz brazilske perspektive su mutne ili čak potpuno nevidljive.

(akter)