Ne može se beskonačno čekati neko drugi

„Serbios unidos”, neformalna građanska samoinicijativa iz latinoameričke dijaspore koja se bavi rešavanjem problema Srba, vrlo brzo je dobila više ciljeve i institucionalnu formu

Srećući se i razgovarajući sa našim ljudima u Brazilu i drugim zemljama Latinske Amerike, pre ili kasnije na dnevni red dođe pitanje o odnosu države Srbije prema svojim državljanima i njihovim potomcima u Latinskoj Americi. Taj odnos bi na osnovu brojnih svedočanstava mogao da se podvede pod izreku “Daleko od očiju, daleko od srca”. Niti se zna tačan broj iseljenika i njihovih potomaka, niti se mnogo mari čak i za one za koje se zna. Diplomatska predstavništva su retka, a u njima neretko rade službenici koji često ne znaju ni portugalski, ni španski, a ni engleski, pa je i to jedan od razloga zašto je sve veći broj pripadnika druge i treće generacije iseljenika koji su izgubili svaku vezu sa državom, kulturom i jezikom svog porekla.

Zbog svega toga ne treba da čudi što je jedna praktično neformalna građanska samoinicijativa iz latinoameričke dijaspore vrlo brzo dobila mnogo više ciljeve, kao i institucionalnu formu.

Udruženje Srba Latinske Amerike (serbiosunidos.com) nastalo je kao direktna posledica akcije za ukidanje viza Brazilu, koja je započela preko interneta. Iako je u slučaju zemalja članica NATO pakta Srbija (odnosno SRJ i SCG) jednokratno ukinula vize “kao znak dobre volje”, mnogo pre nego što su to one učinile nama, kada je o Brazilu reč insistira se na reciprocitetu, čak i u trenutku kada se samo čeka da spora brazilska administracija procesuira već donetu odluku o ukidanju viza, uprkos tome što Brazil Srbiju nije bombardovao, što nije priznao Kosovo, što Brazilcima nisu potrebne vize za EU… Štaviše, brazilska viza građane Srbije košta 20 dolara, dok srpska viza Brazilce košta 120 dolara. “Fejsbuk” grupa “Brazil – Srbija SRAMOTA ZA VIZE” malo po malo stekla je 2.000 članova, u diskusijama koje su tu vođene na videlo će izaći i mnoge druge teme i dileme, tako da se ubrzo rodila ideja o pokretanju udruženja.

“Jednostavno rečeno, shvatili smo da nam je potrebna organizacija koja bi se bavila rešavanjem nekih naših problema. Ne možemo beskonačno da čekamo nekog drugog”, kaže jedan od pokretača “Serbios unidosa” Momčilo-Momo Nikolić (38), Kragujevčanin koga je ludilo devedesetih preko Argentine, za koju nije bila potrebna viza, dobacilo do Brazila.

Došao je bez para, kao i većina naših mladih ljudi koji su tih godina negde odlazili. U Brazilu se oženio, dobio decu, skućio… Radio je razne poslove, imao uspone i padove, da bi na kraju pokrenuo proizvodnju i prodaju proizvoda od burićija (prerađenog palminog drveta). Živi u San Luisu, glavnom gradu države Maranjao na severu Brazila. Po prirodi svog posla često obilazi Brazil uzduž i popreko.

REČ IZNAD SVEGA
Koje su specifičnosti brazilskog poslovnog mentaliteta?
Teško je generalizovati. Kao prvo, mora da se veruje da je roba, proizvod ili usluga koji se nude prvoklasnog kvaliteta, jer su u stanju da je obezvrede. Mora da se vodi računa o svim detaljima da kasnije ne bi bilo zabune. Čak i kad dođe do dogovora, treba imati na umu da dogovor uvek može da bude naknadno izmenjen. Ukoliko se nešto kupuje iz Brazila ne treba pokazivati nepoverenje, već jednostavno tražiti referencu od klijenata određene kompanije pre slanja ili uplaćivanja bilo kakvih para za robu. I treba znati da se u Brazilu i dan-danas veliki broj poslova završava na reč.

“Mi ovde praktično ne postojimo za maticu, i zbog hronično nepovoljne političke i ekonomske situacije u Srbiji od zvanične Srbije ništa nismo želeli da tražimo. Ali kako smo primetili da se pare iz budžeta troše na razne gluposti, od plaćanja stotina hiljada evra za reklame na CNN-u  do raznih drugih promašenih stvari, odlučili smo da osnujemo organizaciju koja će vršiti određeni pozitivan pritisak na odgovorne u zemlji da učine više i konkretnije kako bi se osetio bilo kakav uticaj Srbije na ove prostore. Ma kako Srbija bila mala, srpski narod nije ni ograničen ni glup da ne može da ostavi neki pozitivan trag na svetska događanja. To se, doduše, ne vidi iz delovanja države, ali u prilog tome govori veliki broj naših ljudi koji su uspešni u svetu. Još od vremena socijalizma emigranti su dobri samo kad šalju pare i ćute, tu i tamo neko potapše po leđima i na tome se sve završi. I kad se usled pritiska javnosti, kao u kampanji za ukidanje viza Brazilu, prividno nešto učini, stane se na pola puta. I uvek je neko drugi kriv. Velika je sramota da Srbija zemlja vrednih, obrazovanih i svestranih ljudi bude na jednom od poslednjih mesta u Evropi po platama, da se stranim investitorima nudi naša radna snaga kao dobra i jeftina, a ne kao dobra i isplativa“.

Koliko ima naših ljudi u Brazilu i Latinskoj Americi?
Ne bih se usudio da govorim o nekoj konkretnoj cifri. U stvari mislim da je to i nemoguće, jer je teško proceniti ko je iz druge ili treće generacije sačuvao jezik i bar delić srpskog identiteta. S druge strane, naše ambasade tu evidenciju ne vode, jer da vode pretpostavljam da bi poslali bar novogodišnju čestitku, kad već ne čine napor da naše ljude raštrkane širom ovih zemalja ponekad okupe i da se sa njima konsultuju. Jedini egzaktan podatak je iz telefonskih imenika – a u njima po ovim zemljama ima nekoliko desetina hiljada ljudi sa prezimenima na -ić. Ima nas u Brazilu, Argentini, Čileu, Peruu, Venecueli, Kolumbiji, Urugvaju, Meksiku… Danas je najviše naših iz prve generacije, njih oko 2.000, u Dominikanskoj Republici. To je dijaspora nastala 90-ih, pošto za Dominikansku Republiku nisu bile potrebne vize. Bave se kompjuterima, poljoprivredom, preduzetništom… A tamo, na primer, nemamo ambasadu, dok ih imamo u nekim zemljama u kojima nema ni desetak naših. Ove zemlje su relativno surove zemlje, a naši ljudi su relativno uspešni u njima, oni su profesori, stručnjaci za kompjutere, biznismeni, preduzetnici.

Koji su konkretni problemi?
Uopšte ne vidimo čemu služi prisustvo naših diplomatskih predstavnika u Latinskoj Americi, osim da se “zaslužni građani” vade iz zatvora kad ih uhapse zbog šverca droge. Nikoga ni od nas za koje se zna da smo ovde nisu kontaktirali sa pitanjem da li nam možda nešto treba. Kada treba srediti papire i dokumente to se obično pretvori u noćnu moru. Moja ćerka, na primer, i pored svog mog napora i želje ni u svojoj 13. godini iz meni nerazumljivih razloga još nije dobila srpski pasoš. I još treba da plaća vizu. Želeo bih da vidim da država Srbija nama, njenim državljanima, olakša život tako što će učiniti sve da se što pre ukinu vize sa Brazilom, Urugvajem, Peruom.

Više latinoameričkih zemalja, a pre svih Brazil, doživljava značajan ekonomski rast. Da li bi i kako Srbija mogla od toga da ima neke vajde?
Brazil je zemlja stvorena za preduzetnike. Bilo šta da se radi, ali da se radi kako treba, ima šanse na uspeh. Ima mnogo posla u građevinskoj industriji.
Kvalitetni radni potencijal naše poljoprivrede i semenske industrije mogao bi da ima prođu. Ovde takođe postoji veliki potencijal kad je reč o sirovinama, a mi to obično uzimamo iz druge i treće ruke. Brazil nema običaj otvaranja fabrika po svetu. Bogata je zemlja, ima veliko unutrašnje tržište i na konto toga privlači strane ulagače. Mi bismo mogli da im ponudimo da se u Srbiji sklapaju razni industrijski proizvodi koji se sklapaju ovde, kao i logistiku za ulazak na druga tržišta Evrope. Mnogo bi stvari moglo da se radi… Ali preduslov za sve to je promišljen timski nastup. Kada se ne govori jezik, ne poznaje mentalitet i kontinuirano bagateliše znanje i iskustvo naših ljudi koji tu žive godinama, bilo kakav veći proboj je naučna fantastika.

Piše: Predrag Dragosavac, dopisnik iz Brazila

(izvor: akter)