Srbi utopljeni u masi

Od devedesetih naovamo u Brazil je iz bivše Jugoslavije stigao znatan broj profesionalaca. Većina se uzdigla u sam vrh u svojim oblastima, ali se taj rezultat ne vidi kao i dostignuće zajednice, jer nje nema

Kultura Brazila je došljačka. Ko god je dolazio sadio je tu nešto svoje. Nešto je hvatalo dublji koren, nešto nije. Zavisilo je najviše od onih koji su dolazili, od njihovog broja, organizovanosti, inventivnosti. Kada vidite šta su, na primer, doneli Japanci koji su praktično postavili poljoprivredni sistem, a Brazil je danas svetska poljoprivredna sila, ne možete da se ne zapitate šta smo tu mi posadili. To “mi” može da se definiše i kao uže kao Srbi, i šire kao “svi naši narodi i narodnosti”. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je manje-više identičan – ne vidi se skoro ništa, bar ne na površini.

Pojedinačnih bljeskova ima. Od devedesetih naovamo u Brazil je iz bivše Jugoslavije stigao znatan broj profesionalaca, ali niko ne zna tačno koliko lekara, arhitekata, inženjera, hemičara… Većina njih se afirmisala i uzdigla u sam vrh u svojim oblastima. Uspešnih je bilo i ranije. Svi ti bljeskovi, međutim, sada ostaju pojedinačni. Ne vide se kao rezultat i dostignuće zajednice jer zajednice nema. Za zajednicu je potrebna i matica, a matica u slučaju Srba, pa i ostalih “naših naroda i narodnosti”, ne postoji. Ili ne mari.

ODNOSI S MATICOM

Japan prema Brazilcima japanskog porekla, kojih danas ima blizu dva miliona, gaji specijalne odnose, oni pored ostalog mogu da odu u Japan da rade praktično kad god požele. Skandinavske zemlje povezuju se sa uspešnim Skandinavcima, koriste njihova iskustva, kontakte i pozicije za ostvarivanje viših ciljeva, pa ih slave čak i kad su im biografije bizarne. Danska je, na primer, odlikovala svog industrijalca Boilesena koji ne samo da je materijalno podržavao vojni režim, nego je voleo i lično da prisustvuje policijskom linču levičara.

Srbija svoje iseljenike kojih je uvrh glave nekoliko hiljada, a koji su u međuvremenu mahom stekli i brazilsko državljanstvo, tretira kao i sve druge strance. Onima koji su prva generacija ambasada nije u stanju da izda nove pasoše pošto nema odgovarajuću mašinu, pa im naplaćuje vize, jer oni kad idu u Srbiju putuju sa brazilskim pasošima koje su u međuvremenu stekli. Deci srpskih iseljenika, kojima se državljanstvo i pasoš često uskraćuju, uredno se i bez ikakvog popusta naplaćuju vize.

SOLIDARNOST
U klub dolaze i Srbi, uglavnom mlađi. Dođu nedeljom, sede, ručaju, popiju nešto i ponekad se dogovore i nađu. Ima i onih koji su se vratili. Ali ih ima dosta i u zatvoru. “Pomažemo im. Nađu broj telefona, pa se jave. Goran je išao u zatvor, nosio im sapun, hranu… Davao im je garancije da ovde rade, da mogu da izađu. Svako bi pomogao naše ljude, svako pogreši”, kaže Eržebet Rigo.

JUGOSLAVIJA JOŠ “POSTOJI”

Nekoliko generacija pošto su počeli da pristižu početkom 20. veka Japanci su i dalje prepoznatljivi kao zajednica, ne samo zbog fizičkog izgleda, već zato što se u njihovim dostignućima prepoznaje doprinos i podrška zajednice. Jugosloveni, odakle god da su i ma koliko da su bili ideološki i nacionalno ekstremni po dolasku, samo generaciju ili dve kasnije uglavnom su utopljeni. Njihova dostignuća su skoro isključivo brazilska, čak i kad je celokupno njihovo obrazovanje i formiranje bilo jugoslovensko ili postjugoslovensko.

Kao Jugosloveni, dok je Jugoslavija postojala, još su donekle i bili vidljivi kao zajednica. O tome na svoj način svedoči i prvi spomenik Titu izvan Jugoslavije koji je u Kampinasu, jednom od ekonomski najrazvijenijih gradova Brazila, na sat vremena od Sao Paula, podignut inicijativom jugoslovenskih iseljenika iz države Sao Paulo, mahom Hrvata, koji stoji u neposrednom komšiluku Džona Kenedija.

Devedesetih je usitnjavanje ionako relativno male zajednice učinilo skoro potpuno nevidljivim. Moglo bi se reći da je nevidljivost čak institucionalna. Kad dođete u Federalnu policiju da produžite vizu, ili ako hoćete da prenoćite u jednom od hostela ‘‘Če Lagarto’’ (reč je o najpoznatijem hostelskom lancu u Brazilu), na listi zemalja koju kompjuter nudi opcija Srbija, Hrvatska ili Bosna ne postoji. Postoji samo Jugoslavija. Jedna mlada profesorka iz Sao Paula mi je ispričala kako je prošlog leta imala problem da od fakulteta dobije novac za putne troškove za konferenciju u Srbiji – jer administracija Univerziteta Sao Paula Srbiju nije imala u kompjuteru, pa samim tim nije mogla ni da odobri pare za put!.

Dva miliona brazilskih Japanaca ne predstavlja ni jedan posto brazilske populacije. Nekoliko hiljada ili desetina hiljada Brazilskih Srba, Hrvata i ostalih “naših naroda i narodnosti” čak ni u zbiru ne dobacuju do statističke greške. Toliko ih je malo da se kada pričate srpski (ili srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski, sve jedno) u dvadesetmilionskom Sao Paulu osećate kao da komunicirate nekim tajnim kodnim sistemom. Ni onima koji se interesuju i nešto znaju nije lako objasniti odakle dolazite. Srbija i Hercegovina? Malo gde kao u ogromnom Brazilu možete uživo da gledate nestajanje jedne zajednice. I to svoje.

RESTORAN “BEOGRAD”

U tom kontekstu svaka pojava nečeg srpskog ravna je čudu neviđenom. Ja sam čudo neviđeno doživeo sasvim slučajno, kada sam kroz prozor gradskog autobusa ugledao natpis “Beograd” na jednoj od kuća na Aveniji Indianopolis u Sao Paulu. U prvom trenutku pomislio sam da umišljam – nekoliko meseci sam u Brazilu, okružen Brazilcima svih vrsta i portugalskim jezikom, mora da je počelo da mi se priviđa. Nisam bio siguran o kakvoj kući je reč, da li je turistička agencija, restoran ili nešto treće.

“To mora da je onaj restoran”, rekli su mi starosedeoci. „Onaj” restoran je na neki način mitski restoran. “Srpski klub” otvorili su stari srpski emigranti posle Drugog svetskog rata, a raščuo se devedesetih po odličnoj balkanskoj hrani. Ali poslednje što sam čuo, još pre polaska u Brazil, jeste da je “Srpski klub” zatvoren pre nekoliko godina, jer su se njegovi osnivači proredili. Žena koja je tu kuvala otvorila je drugi restoran, ali niko od naših koje poznajem u Sao Paulu nije znao da mi kaže gde se to tačno nalazi i kako se zove. Morao sam sam da proverim.

“Beograd” koji sam video iz autobusa jeste restoran. Dvospratnica je tirkizno plave boje, sa terase se vijore brazilska i srpska zastava, a na jednom spoljnom zidu oslikani su simboli Beograda. Unutra su posteri sa motivima Beograda i Srbije. Hrana je srpska i mađarska, servirana na brazilski način. Ovde je, naime, dominantan sistem “na kilo” – razna jela su postavljena na “švedski sto”, svako stavlja u tanjir po želji i to se onda meri i cena zavisi od težine. Uzimam prebranac, punjeni paradajz, musaku, ćuftu… Sedam za sto. Posmatram lica oko sebe. Neke fizionomije okolo mogle bi da prođu kao srpske i balkanske. Svi, međutim, pričaju samo portugalski. Hrana je odlična. Vraćam se za “švedski sto” i uzimam poslednju sarmu.

Domaćin menadžerskog držanja pita me da li je bilo ukusno. Odgovaram da jeste i uzvraćam mu pitanjem: “Voce fala sérvio?” (pričate srpski). Ne priča, ali odlazi u kuhinju da pozove nekoga ko priča. Među konobarima blago uzbuđenje – u “Beograd” je došao neko iz Beograda. Trenutak kasnije predamnom je Eržebet Rigo s Novog Beograda.

PRIČA ERŽEBET RIGO

U Brazil je došla 1993. godine u svojim već zrelim godinama. U “prethodnom životu” bila je sekretarica u Generalštabu JNA.

“Kad je počelo pravljenje lista postala sam prekobrojna. Tada sam rešila da dođem u Brazil. Tu sam imala tetku i njenu familiju, a već sam ′86 bila u Brazilu, pa sam videla kako je. Kad smo došli bilo je mnogo odbojnosti od onih koji su došli pre. Svi smo im bili komunisti, a mene su zvali špijunom, pošto sam radila u Generalštabu. Nisu hteli da se druže i nisu nas prihvatali. Tek posle dosta godina su me prihvatili kad su se uverili da nemam ništa s tim. Šta da imam? Radila sam kao službenik, kakav špijun”, priča Eržebet.

Kada je došla nije znala ni jezik, a kamoli šta će da radi. Čula je za “Srpski klub”, koji je jedan čovek vodio subotom i nedeljom, ali im nije išlo. I tako su njoj ponudili da radi.

“A ja, kako kod nas svi kuvaju i prave kolače, rekoh hajde da pokušam. Tu ne moraš da govoriš, već što znaš znaš. I da ti kažem, uspelo je. Počela sam da kuvam”, seća se Eržebet prvih koraka u Brazilu.

Pre nego što je došla u klubu su se služili pljeskavica, čevapčići, ražnići i sarma. Ona je uvela paprikaš, musaku, gibanicu… Išla je u Beograd da nauči kako se prave kore i onda je počela da pravi pitu, kolače, baklave.

“Imam sto u kuhinji pa tu i sušim kore, isto kao što se radi u Beogradu. Nikad ranije to nisam radila, ali vidiš kako se život promeni. Mnogo smo zaradili sa pitama i kolačima. Ovde niko drugi to ne pravi. ′Srpski klub′ u Vila Marijani u Sao Paulu postojao je 50 godina i nikad niko nije znao za njega. Kad su meni dali da ga vodim pročulo se, i počeli su ljudi da dolaze. Podigli smo klub. Zoran se vratio u Beograd, Goran i ja smo nastavili. Deset godina smo vodili klub. Posle toga smo otvorili ′Beograd′. Hrana je srpska i mađarska. Ja sam poreklom Mađarica, moj sin je Srbin, pa smo pomešali, pošto ovde ima više Mađara nego Srba. Srbi su već pomrli ili su stariji ljudi, njihova deca ne dolaze, ne poznaju. Ali dolaze Rusi, Rumuni, Španci, Nemci… Svi Evropljani su tu subotom i nedeljom. Dolazi i mnogo Brazilaca i Japanaca. Japanci jako vole ovu hranu. Kažu da im je ovaj tempero (aroma, začin) mnogo dobar. A naš tempero su biber, so i aleva paprika”, nastavlja Eržebet.

SVAKODNEVICA

Zadovoljna je životom u Brazilu. Eržebet može sebi da priušti sve, ali vremena nema. Radi od ponedeljka do ponedeljka, restoran nije zatvoren nijednog dana. Kad se u četiri sata završi ručak, većina brazilskih restorana radi do kraja ručka, već se priprema za sutradan.

“Kuvam i pravim kolače, a preko nedelje kuvam za jedno obdanište. Sredom pravim kore za kolače, četvrtkom počnem kolače i sarmu i ono što mogu da spremim unapred. Tako da smo umorni od svega. U Brazilu, pogotovo u Sao Paulu, niko nema vremena jer se baš radi. Nije kao kod nas. Ako ne radiš, propao si. Ovde niko ni sa kim nema kafu vremena da popije, komšije se ne poznaju”, priča Eržebet, koja je u ovom restoranu 18 godina, a osam su bili gazde.

Velika je to odgovornost. Za 18 godina niko se nije požalio da je bolestan, da je hrana pokvarena ili tako nešto.

“I još smo ušli među 500 najboljih restorana u Sao Paulu. U gradu sa 100.000 restorana to je uspeh. Ipak prošlog septembra Goran je prodao restoran. Više nismo izdržali. Toliko je veliki posao bio da se on prosto razboleo. Veliki su rashodi, imaš probleme sa radnicima, stalno plaćaš advokate i hteli smo da prodamo, da se penzionišem”. U Beogradu sam već u penziji, ovde mi fali još malo. Ostaću još neko vreme, a onda ću da se vratim kući na Novi Beograd”, kaže Eržebet.

Novi vlasnik Brazilac tu je tek tri meseca. Dolazio je ranije kao gost. Sad vodi restoran sa svojim prijateljem. Eržebet ga uči kako se kuva naša hrana, da može da je zameni kad nije tu. I jedan i drugi su završili gastronomsku školu.

“Dok sam ja kuvala preko nedelje imala sam spanać, grašak, boraniju, dinstani kupus… Oni su to promenili, eksperimentišu, podigli su cene i promet je opao. Ne znam dokle će izdržati. Ali neću da se mešam – radi šta hoćeš, ako hoćeš da propadneš propadni. U junu posle osam godina konačno idem u Beograd. Ranije nisam mogla, jer nije bilo nikoga da me zameni. Da li će ′Beograd′ nastaviti kao srpski restoran i ubuduće? Hoće, dok sam tu. Posle mene ne znam šta će biti”, zaključuje Eržebet.

Posle kafe i baklave odlazimo do stola gde su još neki naši ljudi – dve osamdesetogodišnje bakice sa svojim brazilskim porodicama. Jedna je Francuskinja, čiji je muž bio iz Ćuprije, druga je Turkinja čiji je muž bio Obrenovčanin. Obe pričaju na tečnom srpskom, iako u Srbiji nisu bile godinama i decenijama. Oči su im iskrile uzbuđenjem i mladalačkim sjajem dok su pričale o svojim muževima, dolascima u nekadašnju Jugoslaviju, upoznavanju i druženju sa rodbinom.

Piše: Predrag Dragosavac